LEDENO SRCE *Završena*

17 deo

DAMJAN

,, Kako je?" upita me Lav koji je poslednji stigao. Cela moja porodica je, saznavši šta se desilo, nedugo posle nas stigla u bolnicu. Tu je čak i moja majka. 

- ,,Čekamo da završe sa operacijom." rekla je kratko Aurora te se naslonila na moje rame i rekla mi tiho ,,Biće ona dobro." pogledao sam je i blago se nasmejao. Verujem da hoće, Aleksija je to. Ne mogu da verujem u ništa drugo osim u to da će biti dobro. 

Aurora je ustala te je majka sela pored mene, ali meni nije bilo do rasprave pa sam samo ćutao.  Samo da Aleksija bude dobro, reći ću ja njoj svašta. 

- ,,Onaj put sam rekla da ta devojka nije za tebe." pogledao sam je ozbiljno, zar će i sada o tome a ona je dodala ,,Povlačim to." iznenadio sam se čuvši ovo, ali mi je opet svakako svejedno. I da ona ne povlači i da povčai svoje reči, sve se svodi na isto. Samo da Aleksija bude dobro. 

- ,,Nije mesto za to." rekao sam kratko. 

- ,,Ne, pravo je vreme. Pogrešila sam i sve što želim je to da se ona oporavi, ne morate me više ni ti ni ona pogledati." izdahnuo sam te rekao ,,Šta te je to nateralo da promeniš mišljenje?" bio sam ironičan.

- ,,Smatrala sam da je bitno da se oženiš i imaš decu i sada isto smatram, ali opet ta devojka te voli. Najbitnije je da budeš sa onom koju voliš i koja te voli, pa makar ceo život bili u toj nekoj vašoj komplikovanoj vezi." 

- ,,Otkud ti to da ona mene voli? To sam te pitao."

- ,,Stavila je tebe ispred sebe." rekla je te ustala i tiho rekla svima da ne prave gužvu i da ostanu samo Kristijan i Lav. Tako su i uradili, svi su polako izašli a Lav i Kristijan su seli do nas. 

- ,,Ko je to uradio?"

- ,,Onaj koga si poslao u bolnicu." odgovori ironično Kristijan provocirajući me za moju sinoćnu grešku. Lukas je potrčao ka nama rekavši da je Aleksija premeštena u sobu i da joj je stanje stabilno. Tek sada život ima ponovo smisao. 

- ,,Dobro. Nikakav problem, ja sam jednog poslao u bolnicu, sad za kaznu idu obojica u grob." rekavši ovo krenuo sam da popričam sa doktorom.

Sedeo sam pored Aleksije čekajući da se probudi. Izgledala je beživotno nekako ali opet sam imao osećaj da će svakog trenutka ustati te krenuti da se dere na mene Damjane, mi smo ništa. Kada ćeš to shvatiti? Oteo mi se mali osmeh na samu pomisao ovoga.

- ,,Izgleda da se ja od tebe nikad ne mogu spasiti." rekla je tiho, oči su mi zaigraleod sreće te sam joj se odmah približio. Samo nek se probudila, ako treba idem ja odmah u grob.

- ,,Izgleda da ne." rekao sam slegnuvši ramenima.

- ,,Vratila sam se iz pakla videvši tvoju majku na ulazu." nasmejao sam se, o samo nek se probudila. Sve će biti bolje sada.

- ,,Žao mi je Aleksija." 

- ,,Vidi plači sada ako možeš." bila je ironična, iako mi nije i do čega jer joj se ovo desilo zbog mene, bilo je jače od mene i morao sam se nasmejati.

- ,,Ovo ti se desilo zbog mene." Aleksija je zakolutala očima. 

- ,,Šta se tebi sve desio zbog mene, ovo nije ništa ako ćemo da budemo iskreni." 

- ,,Šta lupaš? Ti si donela ruže u moj život Aleksija, nemoj pričati gluposti da me ne bi zatvorili na psihijatriju dole." 

- ,,Jedine ruže koje sam ja tebi mogla doneti u životu su uvele ruže Damjane. Ne lažimo se." rekla je ozibljno.

- ,,Ne bunim se, makar bile i uvele. Dobro je što si ih donela u moj život."

Juče nije bilo delova, ali evo želela sam da vas danas obradujem. Mir Božiji Hristos se rodi, Srećan Božić dragi ljudi :)