LEDENO SRCE *Završena*

28 deo

- ,,Ozbiljna si?" zakolutala sam očima.

- ,,Nerviraš me sada već."

- ,,Znači opcija Sergej ne postoji više?"

- ,,Nikada nije ni postojala, čini mi se." rekla sam uz mali osmeh, a on me je uzeo u naručje te odneo u sobu.

- ,,Aleksija.." tiho mi šapuće Damjan, poluzatvorenih očiju pogledam na sat te skočim sa kreveta.

- ,,Zakasniću na posao Damjane, trebao si me buditi jebo te dsn." kažem ljuto te otvorim orman i krenem izvlačiti farmerke i džemper koji mi prvi padnu pod ruku.

- ,,Budio sam te, no nisi čula." Priđe mi se leđa te me zagrli, krene me ljubiti po vratu a ja sa smeškom odgovorim ,,Zakasniću."

- ,,Mnogo sam srećan." oboje smo se gledali u ogledalu, zagrljeni.

- ,,Moram se obući." On je bio obučen dok sam ja i dalje bila samo u vešu.

- ,,Meni se više tako sviđa, no ako već moraš." udarim ga laktom u rebra i on se odmah savije te pomeri.

I tako sam se ja na miru oobiukla dok je Damjan i dalje bio savijen. Uzela sam kaput te krenula prolaziti kroz stan. Ranjeni Damjan je išao sza mnom.

- ,,Šta ti je? Ti toliki muškarav, šta sve nisi prošao i onds se tu savijaš zbog jednog malog udarca." kažem ironično.

- ,,Ma da." potapšala sam ga po ramenu te rekla ,,Preživećeš. Kad izađem zaključaj stan." kažem dok vadim polu čizme iz cipelarnika.

- ,,Je l imaš još neku želju?" približila sam mu se ta ga poljubila.

- ,,Nemam" rekla sam kratko te izašla.

Zakoračivši u zgradu, odmah sam zapazila Lelu i Auroru koje me čekaju u dnevnoj sobi. Javila sam se uz lažan osmeh kolegama te prišla Leli i Aurori.

- ,,Šta ćete vi ovde?"

- ,,Prvo, čovek bi rekao dobar dan, nisi me videla ko zna koliko." kaže Lela a ja prevrnem očima. Ne podnosim ja nju nešto.

- ,,Kako god. Aurora, je l si dobro?" sela sam preko puta njih dve.

- ,,Lela sve zna, odlučile smo da kažemo Damjanu da sam trudna." kaže smireno Aurora.

- ,,Pa dobro, kakve to veze ima sa mnom? Kaži mu ako hoćeš trebao bi da bude dobro raspoložen."

- ,,Kako?"

- ,,Lelo, ti si Damjanova najbolja drugarica reći će ti ako ga pitaš, sigurna sam."

- ,,Smuvali ste se? Pa suprr, šta je sa onim visokim?"

- ,,Ne zanima te." kažem uz osmeh te se obratim Aurori ,,Ako želiš ds kažeš Damjanu, kaži mu sve to super samo budi spremna na svakakvu rekaciju i ostani pri svojoj odluci bez obzira na sve."

- ,,Volela bih da i ti budeš tu."

- ,,Mislim da je to bespotrebno, ali kako god. Javi mi samo kada da dođem, sada moram da idem. Posao čeka." Rekla sam te zagrlila Suroru i ušla u svoju kancelariju.

Okačila sam kaput o čiviluk te prošla sesti za svoj sto. Na stolu me je očekivala neka koverta, smestoila sam se te otvorila. Bilo je neko pismo u pitanju, krenula sam
čitati "Otac je umro Aleksija. Nisam imao drugog izbora osim ovako da ti javim. Na telefon se nisi javljala, a adresu nisam mogao naći. Čak sam i broj našao zbog tvog posla pa i uovo pismo šaljem na tu adresu. Želeli smo da dođeš na sahranu koja je bila pre skoro mesec dana. Želim da znaš da je otac sve vreme pričao tvoje ime poslednjih meseci i ako želiš dođi poseti nas, sledeće nedelje ćemo obeležiti četrdeset dana. Zanoravi prošlost, iako to nije lako. Ne moraš sa nama pričati, kažnjavaj nas koliko želiš ali poseti pokojnika. Oprosti mu da počiva u miru. I ne brini, ispaštao je on za svoje greške. Nepokretan je već duži niz godina. Zapamti Aleksija, niko nije nevin a svi ćemo jednog dana otići tamo gde je on. Tvoj brat, Aleksej."