LEDENO SRCE *Završena*

13 deo

ALEKSIJA

Jedno, drugo, treće piće i tako u krug. Malo sam ćaskala sa Sergejem, malo ovo malo ono i veče je prolazilo. Damjan je izašao pre par minuta i još uvek ga nema.

- ,,Šta ste ti i Damjan?" pogledam u Sergeja i krenem se smejati. Kakav Damjan sad.

- ,,Ništa." slegnem ramenima, naslonim se na stub. Malo me zanosi vino.

- ,,Jel si dobro?" upita me nesugurno. Vidi i on da sam se malo zanela.

- ,,Jesam. Kako si ti njima advokat?"

- ,,Kako znaš da sam im advokat?" kralj odgovara na moje pitanje pitanjem, nije zanimljivo.

- ,,Ma daj.." kažem više za sebe.

- ,,Moj deda je bio advokat Kaplanovih, pa moj otac koji je umro prošle godine i onda sam ja morao uzeti njegovo mesto." rekao je sa bolom u glasu, verovatno je čovek mlad umro a i njemu se ne sviđa kod ovih ludaka možda.

- ,,Jel da, da su pravi ludaci?" Sergej se nasmejao i to baš, osmeh mu je bio od uha do uha.

- ,,Nisu toliko loši." Damjan je ušao i pravo je došao do mene te me uhvatio za ruku.

- ,,Idemo." gledala sam ga upitno.

- ,,Ne razumem."

- ,,Idemo Aleksija, dosta je za večeras tvoje ludorije." istrgla sam svoju ruku.

- ,,Nigde ne idem. Ovde imam prijatelja." kažem gledajući u Sergeja. Polako je svako prestao da gleda svoja posla, pa je gledao u nas tdoje.

Damjan me je uzeo za ruku i praktično počeo vući, Sergej se umešao i stao između nas. I muzika je ubrzo stala, cela njegova porodica je stala oko nas i pokušavala da smiri Damjana.

- ,,Tebi se izgleda ne živi." rekao je gledajući u Sergeja, Sofija se umešala.

- ,,Damjane, pripazi na reči." upozorava ga te dodaje gledajući u mene ,,Ne priliče ti takve reči zbog ovakve devojke."

- ,,Aleksija, idemo." on nastavlja po svom, neću da idem nigde sa njim. Ne pada mi na pamet.

- ,,Smirite se, ljudi imamo goste." kaže njegov otac, ali on ni oca ne jebe ni dva posto u ovoj situaciji.

- ,,Hajmo svi kućama. Zabava je završena." Damjanov glas odvikuje kućom, ovog ludaka niko ne može smiriti. Svi se krste, ali zaista.

- ,,Idemo li Aleksija?" obrati mi se Sergej, ovo mu zaista nije trebalo. Osećala sam da će se ovo desiti i desilo se. Damjan ga je udario, i naravno Sergej je uzvratio. Svi su se umešali kako ne bi bilo gore. I dok su muški članovi Damjanove porodice pokušavali da rastave Sergeja i Damjana.

U međuvremenu su svi gosti morali izaći i ostali su samo Damjanovi i Sergej. Kada su Sergej i Damjan bili na normalnoj udaljenosti, Sofija mi je prišla.

- ,,Jel vidiš šta radiš droljo raspala?" ošamarila me. Svi su se šokirali ovim što je ona napravila, a meni se prvi put zaplakalo. Vratila me je u detinjstvo ovim šamarom. Oči su mi se nakupile suzama, ali ja sam ja. Lomiću se u sebi, ali niko neće da vidi to a kamoli neka veštica. Damjan je odmah prišao.

- ,,Odakle ti pravo da to uradiš?" vikao je na svoju majku. Uzela sam telefon sa stola i shvatila da mi se ruke tresu.

Nekako sam uspela uzeti telefon i krenula sam izlaziti iz kuće, Damjan je krenuo za mnom. 

- ,,Ni slučajno da si krenuo sa mnom." rekla sam smirenim glasom, a moj smireni glas je zapravo tempirana bomba. 

Izašla sam i za sobom ostavila ljude koji se dovikuju odakle ti pravo, kako smeš ovo ono. Za mnom je pošao samo Sergej i takođe naravno da ni njemu niko nije smeo ništa reći. Pun mi je kurac Damjanovih, a i Damjana. Mislim da je vreme da mi prekinemo sa našim putovanjem. Mislim da je vreme da se epoha Damjan i Aleksija završi. Ne zbog njegove majke već zbog njega, počeo je shvatati naš odnos previše ozbiljno a meni to nije potrebno.