LEDENO SRCE *Završena*

25 deo

ALEKSIJA

- ,,Hoćeš da kreneš? Čeka nas kićenje jelke." kaže sa osmehom te ostavi novac. Ustali smo oboje, u jednom trenutku sam izgubila ravnotežu i pala bih, da me nije Sergej pridržao. Držao meje za podlaticu, a onda mu je zatim ruka skliznula do moje šake. 

- ,,Zamalo da padnem."

- ,,Da ti ne puštam ruku onda?" nasmejala sam se i potvrdno klimnula glavom. Izašli smo držeći se za ruke. Sergej je rekao momku koji je stojao ispred i bio zadužen za aute da nam doveze naša. 

Bilo mi je hladno te sam se se skupila i naslonila na Sergeja. Držao je moju ruku sve vreme. 

- ,,Nadam se da je jelka manja, da štopre to otarasimo." kažem ironično, a on me je pogledala. 

- ,,Možda je malo veća od metar." puhnula sam, mogao je i neku manju da što pre završimo to. 

Prvo je stigao moj auto, pustili smo ruke i ja sam  ušla u svoj auto.

- ,,Gde ćemo?"

- ,,Kod tebe ili kod mene. Svejedno je." ujela sam se blago za usnu i njemu je pogled ostao na mojim usnama. ko zna šta čoveku prolazi kroz glavu, morala sam reći nešto ,,Da kitimo jelku." 

- ,,Ajmo kod tebe, ako se slažeš, ipak ta jelka treba da ostane kod tebe." 

- ,,Važi, prati me onda." 

Ubrzo je stigao i njegov auto te smo se vozili ka mojoj zgradi, on je išao svojim autom iza mene. Uhvatio me neki čudan osećaj, mrzela sam kićenje jelke ali uz Sergeja bih želela da je okitim u ovom trenutku.

Oboje smo parkirali aute ispred te ušli u zgradu. Sergej je držao ogromne dve kese u rukama. Nakon što smo izašli iz lifta krenula sam ka svom stanu. Otključala sam vrata te smo oboje ušli. 

- ,,Ostavi to u dnevnoj sobi." uradio je kako sam rekla, nakon što sam skinula svoj kaput došla sam u dnevnu sobu i uzela njegovu jaknu te je spustila na ugaonu. 

On je kao pravi seo na ugaonu i prekstio noge pokazivajuči očima na kese sa jelkom i ukrasima. 

- ,,Pa neću sama." pobunim se. Prevrnuo je očima te mi pomogao da sve izvadim iz kese. Zatim je sklopio jelku i prekrstio ruke na grudima očekivajući da dalje sve uradim sama. Izdahnula sam te počela stavljati ukrase na jelku. Pružila sam mu zvezdu.

- ,,Rekli smo da ćemo zajedno da je kitimo?"

- ,,Dobro, dobro. Ajde. Hoćeš ovu zvezdu na vrh?" klimnila sam glavom u znak da. 

Nakon kićenja jelke smo seli na ugaonu. Dopada mi se, krasi ovaj stan u neku ruku. 

- ,,Hoćeš da piješ nešto?"

- ,,Ne." sedeli smo jedno do drugog gledajući se u oči. Osećala sam se lepo. Mislim da nije zbog jelke već zbog Sergeja. 

- ,,Mogli smo pričati o tebi malo."

- ,,O čemu?" nisam ga razumela.

- ,,O tvojoj prošlosti. Mislim da bi trebala da  tužiš ljude koji su ti uništili život. Da se pomiriš sa porodicom.." pogled mi je zastao na mojoj i Damjanovoj slici koja je stojala zavučena na polici gde su knjige. Razočarala sam se i ponovo me je realnost ošamarila. Niko mene nikada ne može razumeti kao Damjan, niko me ne poznaje kao on a ja nemam volje da prepričavam svoj život nikome. Ja sam Sergeja prestala slušati nakon pomene pomirenja sa mojom porodicom. Damjan to nikada ne bi i pomislio, a kamoli rekao. Tada sam shvatila, Sergej i ja nikada ne bismo bili uspeli. On veruje u pravdu i slično, a Damjana i mene je život ošamario dovoljno puta i nemamo volju ispravljati krive drine. Sergej bi menjao iz korena i pokušao promeniti neke stvari, a ja i Damjan bi se prilagođavali surovom životu i pokušali zaboraviti prošlost.