LEDENO SRCE *Završena*

16 deo

- ,,Sada ne znam kako da se iskombinujemo da nabavimo jelku i ukrase ovde." vadi telefon da bi nekoga pozvao, ali mu ja uzimam isti.

- ,,Kasno je sada. Kitićemo kad se vratimo kući." kažem nimalo uverljivo, a on me pogleda ozbiljno ,,Nemoj da mi se izgubiš kad se vratimo u Rusiju. Naći ću ti adresu i doći ću ti na kuću." zacerekam se, koliko je on pozitivan lik samo. 

- ,,Dobro, imaš moju reč. Kao."

- ,,Sa mnom nema zezanja, ozbiljan sam."

- ,,Slušaj, sada sam malo pripita, ja mrzim jelku."

- ,,Sada ozbiljno, ne trebaš to da radiš. Trebaš da živiš dok si još mlada. Koliko imaš godina?"

- ,,Dvadeset devet, još par i sahrana." 

- ,,Ne lupaj gluposti. Slušaj, ni ne znam te ali dajem ti savet onako iz srca. Probudi se i živi. Laku noć." ustao je i namestio svoje stvari. Pružila sam mu telefon i rekla kada smo stigli do vrata ,,Ja volim svoj život. Ne želim da se menjam."

- ,,Život može biti lep ako postoji oko tebe postoje osobe koje ga mogu učiniti lepim." rekavši ovo je izašao je, a ja sam zatvorila vrata i bacila se na krevet. Poslala sam poruku Damjanu gde se nalazim da mi preda moje stvari sutra. Umorna sam i spava se. Samo želim da zaspim što pre i da budem u avionu i kroz par sati u Rusiji.

Danas je poslednji dan mog boravka u Tihuani. U životu se više vratiti neću ovde. Damjan mi je rekao da me čeka ispred hotela kako bi mi predao stvari, ne mogu ni da platim jer stvari su mi jod Damjana. Zato sam ga pozvala, inače nemam neku volju da ga gledam. Nakon što uzmem svoje stvari, presvućiću se, platiti sobu i pozvati taksi te pravac na aeodrom.

Izašla sam i uzela svoj kofer.Pogledala sam u Damjana, videla sam da mu je zaista žao zbog svega. Mada ja njega ni ne krivim.

- ,,Aleksija.." započeo je te napravio pauzu, nije znao šta da kaže. Nisam želela ovu neprijatnu sutuaciju pa sam rekla ,,Sve je u redu Damjane."

- ,,Sa kim si ovde došla, znam da ne poznaješ mesto.." spremala sam se reći da je to Sergej, no on me je prekinuo sam shvativši ,,Sergej. Jel?" bio je ironičan. Bilo je jasno da mu smeta Sergej.

- ,,Ne znam čemu takvo ponašanje?"

- ,,Ma neću više ni da se svađam sa tobom. Radi šta želiš." praktično je vikao, da baš ga ne zanima.

- ,,Damjane, mislim da je bolje da se ti i ja ne viđamo neko vreme."

- ,,Jel to zbog njega?"

- ,,Pun mi te je kurac." rekla sam kratko i želela ući unutra. Međutim, kao u filmovima sam videla nešto što nisam trebala, valjda. U ovom trenutku gledavši kako je Damjan na nišanu nekog čoveka koji se nalazio malo dalje od nas, na jednom brdašcetu izvan hotela, imala sam dve opcije da žrtvujem sebe i spasim Damjana ili da Damjan verovatno pogine na moje oči. Izabrala sam prvu opciju i možda sam to uradila ishitreno bez razmišljanja ili šta već ali stala sam ispred njega i metak me je pogodio u stomak.

Iznenada su nam ljudi okružili, neki su zvali bolnicu, neki su samo gledali. Damajnov drug, koliko sam skontala zove se Lukas, potrčao je za čovekom sa brda. A ja.. Ja sam imala osećaj kako tonem i tonem u neki ponor, dok mi svi drugi pokušavaju pružiti ruku spasa. Damjan me uzima u naručje te me smesti u auto na zadnje sedište. Seo je i on i držao me. Lukas je bio za volanom.

"Zašto si to jebeno uradila? Taj metak je bio namenjen meni." Govori ljuto dok mi čvrsto svojim šalom pritiska ranu. 

- ,,Za sve ono što si ti uradio za mene, ovo je malo." izgovaram sa blagim osmehom i suzama u očima. Osećam veliki bol u predelu stomaka i suze mi same idu.

- ,,Bićeš dobro Aleksija, spaliću sve doktore ako ne budeš."

- ,,Ne lupaj gluposti." govorim tiho, zaista se osećam kao da umirem. Prisećam se svoje porodice, detinjstva, škole, zatvora.. Osećam se kao da je svuda tama i mrak, i kao da je jedina svetlost Damjan koji me drži za ruku jednom rukom, a drugom pritiska moju ranu.

- ,, Ako ti se nešto desi, dva groba nek spremaju." podignem ruku te ga pomazim po obrazu.

- ,,Ne mogu biti ni na onom svetu slobodna od tebe."

- ,,Ne bih rekao da se buniš nešto." osetila sam da nemam snage te sam zatvorila oči. Poslednje što sam čula su reči poput Ne zatvaraj oči. Ostani sa mnom.. Bla bla.. Osećam se spokojno prvi put u životu.  U naručju sam čoveka koji je toliko toga učinio za mene, za svih ovih trinaest godina ne pamtim da sam ikada učinila nešto približno onome što je on za mene. Ali ovim.. Konačno se osećam kao da smo jednaki. 1:1 Damjane.. Ako umrem, nisam ti dužna više.

SREĆAN BADNJI DAN I SUTRAŠNJI BOŽIĆ. SVE NAJLEPŠE VAM ŽELIM ❤❤❤❤❤❤