LEDENO SRCE *Završena*

31 deo(kraj)

ALEKSIJA

U početku je Damjan samo ćutao, no kako je vreme odmicalo onekšao je. Pre svega, žile koje su mu bile izašle od nerviranja su se polako smirile. Tražio je nešto po džepovima i kada je to nešto opipao, blago se nasmejalo.

- ,,Šta te muči?"

- ,,Dobro si se setio da progovoriš." kažem ironično.

- ,,Ljut sam na Auroru, rešiću sa njom sve kada dođem kući. Reci  mi šta tebe muči. I gde idemo."

- ,,Moj otac je umro. Posetiću mu grob danas." bio je zbunjen,nije mogao da veruje šta čuje. Pre svega, otac mi je mrtav a onda ja želim da mu odem na grob. No brzo se pribrao i prilagodio situaciji te rekao ,,Okej, požurimo onda. Čuo sam da ne valja ići na groblje kada je mrak." zakočila sam naglo i auto je stao. Morala sam ga poljubiti.

- ,,Šta je sada?"

- ,,Imaš pravo da se ljutiš na mene zbog Aurore, i ako ne želiš uopšteno da ideš sa mnom skroz te razumem." rekla sam sa blagim osmehom, a on je tada približio svoju glavu mojoj te me poljubio.

- ,,Jesi li sigurna da želiš ovo? Znaš da bih ja išao sa tobom i u vatru, međutim.."

- ,,Sigurna sam." rekla sam ozbiljno te smo krenuli.

Moj rodni grad je Kazan, i tamo smo se uputili. Rešila sam, otići ću mu na grob i oprostiti. Nek mu Bog sudi za ostalo.

Oboje smo ćutali sve dok nismo stigli. Samo smo stali da bih kupila cveće i sveću u nekoj od obližnjih prodavnica.

Izašli smo iz auta, ja sam uzela cveće i sveću te smo se uputili ka našoj grobnici. U mom gradu svaka porodica ima svoj deo i tu sagranjuje bližnje. Bilo mi je teže da se snađem do uspeli smo nekako. Veliki spomenik su mu stavili, pisalo je sin, suprug, brat, otac.. Cinično sam se nasmejala pročitavši otac, baš je on bio otac.

Bila sam u iskušenju da li da sve oteram dođavola, sednem u suto i vratim se kući ili da uradim ovo i na neki način pokušam ići dalje. Bila sam spremna uraditi ono prvo, keđutim osetila sam Damjanov stisak ruke pogledala sam ga u oči.

- ,,Bićeš bolje posle ovoga." klimnula sam glavom te spustila cveće pored i zabola sveću u zemlju. Damjan mi je pružio upaljač, i ja sam zapalila sveću koja je na vetru gorila kao luda. Suze su mi krenule na oči. Ne znam kako se osećam, mrtav je za mene pola svog života međutim sada je on zausta pod zemljom. I ja sam mu došla zapaliti sveću, posle svega.

Nikada neću zaboraviti kako me je se pred svima odrekao, nisu bolelle reči i uvrede drugih. Mene su bolele njegove reči, mamine reči.. Želdla sam da budu na mojoj strani, a nisu bili. Nikada nisam bila cvećka, ali ja se ne osećam živom i spokojno posle svega što se desilo. Ja možda jesam bila buntovno dete, ludo ali da li je on sads srećan? Najgore dete u porodici je izgubilo sebe. Luta u velikom gradu bez podrške svojih bližnjih. Njegovo dete ne oseća kao da ima srce u grudima. Da li je sada srećan?

Da li je vredelo oče? Da li je vredelo.. Opametila sam se, nisam više buntovna ali deo u mom srcu ste mi vi uzeli. I ja zbog vas nikada neću biti ono što sam bila.

Gusenica je išla po spomeniku i ja sam zajecala. Gledam u sveće koje gore kao lude, a vetar nikada jače nije duvao. Osetila sam Damjanovu ruku na svom ramenu i tiho izustila ,,Opraštam ti. Neka ti Bog sudi tamo gore." ustala sam, ugasila sveće te uhvatila Damjana za ruku i krenula izlaziti.