everything we didn't know we wanted

43.

Andrej

***

"Koja sparina...", nisam podizao pogled dok smo prolazili kroz dvorište. Klimnuo sam glavom da se kasnije ne bi žalio jer sam ga navodno ignorisao. Prokleti septembar i početak školske godine su me sprečavali da više vremena provodim kod kuće. Ježio sam se na pomisao da sam u poslednje vreme predosećao stvari i sve pokušavao da pripišem paranoji, ali nisam mogao ni baš potpuno da previdim sumnju sa kojom sam se budio svakog jutra. Trebalo mi je vremena da potisnem emocije ali nostalgija koju sam već osećao za njom je bila jeziva. Još uvek je, pobogu, živa a ja nisam znao kako da se ponašam. Njena celokupna pojava kao da se smanjivala svakim narednim danom.

Klempavi se osvrnuo na dozivanje svog imena, a ja sam iskoristio situaciju i šmugnuo čim se on upustio u bilo kakav razgovor sa devojkom koja ga je prethodno pozvala. Uspeo sam da stignem kući za kratko vreme. Pošto ništa nisam jeo još od juče prvo što sam uradio kada sam stigao jeste bilo otvaranje frižidera. Shvativši da unutra nije bilo ničega spremnog pomislio sam da bi bilo najbolje da zatvorim frižider pre nego što bi mama naišla i insistirala da mi spremi nešto. Naravno da predamnom nikada ne bi priznala da se ne oseća dobro.

"Jesi li gladan? Čekaj, odmah ću nešto da...", bilo je prekasno da uopšte zatvorim frižider. Odmahnuo sam rukom i uzeo flašicu sa vodom.

"Jeo sam usput." Pokušavao sam da je ubedim dok sam otvarao flašicu. Prekrstila je ruke i podigla obrvu.

"Užasan lažov... Gde je račun?", prevrnuo sam očima i iz džepa izvukao račun iz pekare koji je Klempavi za mene uzeo od nekoga iz njegovog razreda. Bilo je lepo bar jednom u životu uprkos usluzi koju sam tražio izbeći neobavezan i nepotreban kontakt sa ljudima. Nije me baš najbolje razumeo, ali Klempavog sam odavno smatrao najboljim prijateljem. Uvek je bilo tako. Vrlo retko sam uspevao da ostvarim komunikaciju sa onima koji su me zaista razumeli, ćutanje je iz nekog razloga bilo neizbežan faktor.

Pre nego što sam otišao u svoju sobu pred mamom sam nategao ledenu vodu iz flašice na prokleto prazan stomak. Požurio sam uz stepenice i današnji džeparac zavukao u kutiju od patika koja je bila sve samo ne prazna, nakon što sam upalio laptop. Nasmešio sam se videvši koliko sam para uspeo da skupim u kutiji koju sam odmah odložio nazad na vrh ormara. Isprva sam se štrecnuo kada sam primetio mamu koja je sve to posmatrala sa vrata.

"To je samo kusur od užine, ne brini." Spustio sam ranac koji sam do sada držao na pod, a ona je prišla i odmahnuvši glavom podigla ranac na krevet.

"Valjda znam koliko sam ti para dala...", čudilo me je to kako sam uspevao da odreagujem tako ležerno. Dalo se primetiti da mi je to prelazilo u naviku.

"Izvini. Neće se ponoviti." Ignorisao sam njen izraz lica dok se Marijina prezentacija za školu koju noćas nisam uspeo da završim učitavala na laptopu. Nadao sam se samo da još uvek nije otvorila kutiju i videla sve te novčanice koje su sam nedavno konverovao u potpuno različitu valutu od mog prvobitnog džeparca. Ovo sam radio već neko vreme, od kad smo saznali. Još od kada su nam saopštili postarao sam se da ne potrošim ni dinar. Patike od prethodne godine su se brzo ofucale, a one novije sam prodao. Preko leta sam konobarisao i lepio deklaracije, a ovaj prokleti septembar kao da je uspeo da uspori moj finansijski oporavak i ostavi malo vremena za nju.

"Ne izvinjavaj se. Do sada si lagao da nisi gladan i da ti je dobro, a ja...", spustio sam glavu i nasmejao se, što ju je na kratko ostavilo zatečenu. Ubrzo sam se okrenuo prema njoj sa tim istim osmehom i pokušao da dam sve od sebe.