everything we didn't know we wanted

33.

Andrej

Za poslednji aprilski dan bilo je previše vruće, a za poslednji radni dan u nedelji ulice su bile previše puste. Košulja koju sam tek obukao me je već ubijala. Iako nigde nije bilo nikoga, dok sam izlazio iz zgrade primetio sam ga. Moj stari prijatelj je i danas gubio vreme na klupici u parku prekoputa zgrade, samo što je danas gledao pravo u meni. Nisam to očekivao, ali čim me je ugledao ustao je sa klupe i prešao ulicu.

"Lazareviću."

"Klempavi." Kratko smo se pozdravili.

"Čekao sam te." Blago sam se namrštio, dajući mu znak da kaže ono što je želeo. Nisam baš mogao da predvidim njegovu nameru, nije mi to dozvolio. Između prstiju, koji ovog puta ipak nisu drhtali, je držao običnu cigaretu, a na njegovom licu nisam mogao da primetim niti jednh ogrebotinu ili modricu. Nije imao onu klasičnu bradu od par dana. Iako je još uvek bio u svom fazonu, dalo se primetiti da se malo sredio. "Obrati malo pažnju na devojčicu, Lazareviću. Ne kreće se u dobrom...", odmahnuo sam rukom.

"Znam. A ako u trenutku možeš da pomogneš...", klimnuo je glavom, dajući mi znak da mogu da računam na njega.

"Naravno."

"Nego... je l' mi se čini ili si se sredio?", široko i ponosno se nasmejao na moje pitanje. U tom trenutku sam već unapred znao njegov odgovor.

"Kako ne." Mogao sam da vidim neku posebnu vrstu sreće na njegovom licu. "Polako se odvikavam." Odavno sam primetio cigaretu.

"Ma, od čega?", zezao sam ga. Dugo nismo pričali ovako.

"Od čega sve ne. Ali idem postepeno." Blago me je udario po ramenu. "Našao sam i posao." U trenutku mi je telefon zavibrirao. Još uvek sam hvatao internet iz stana, te mi je stiglo obaveštenje koje mi je odmah izgledalo kao izlaz.

"Moram da idem." Spustio sam telefon nazad u džep, a on je klimnuo glavom. "Vidimo se, Klempavi." Već sam bio došao do auta.

"Čuvaj se, Lazareviću. Pa met u glavu!", smejao sam se dok sam palio auto. Ne bi on bio on kad ne bi izvalio bar jednu narkomansku foru u toku razgovora.

U roku od pola sata sam već bio na drugom kraju grada. Gurnuo sam crna glomazna vrata i prvo što sam primetio jeste da je bilo previše tiho. Na trenutak sam stao, osluškujući okolinu. Nakon što se oštar zvuk od kog sam se naježio proširio prostorijom krenuo sam prema njegovom izvoru. Prvo što sam ugledao bio je Vukašin koji je stajao sateran uz zid pored noža koji je bio zaboden u zid odmah pored njegove glave. Aleksija, koja mi je bila okrenuta leđima je držala još jedan nož uperen prema Vukašinu.

"Napokon!", ugledao me je. "Ova kučka me je umalo nabola u glavu!", Aleksija se još uvek nije bila okrenula prema meni. Znao sam da je mislila da je Vukašin blefirao.

"Da... trebalo bi da poradi na ciljanju." Spustio sam ruku na njeno rame, na šta se blago trgla i pogledala me. "Pripazi", obratio sam se Vukašinu. Primetio sam da nešto niije u redu sa Aleksijinim ponašanjem, ali čim je napravila korak unazad i stala iza mene znao sam da nešto definitivno nije u redu. Dovoljno sam je poznavao da budem svestan da ona nikada ne bi dozvolila sebi da radi svoje sigurnosti mora da stoji iza nekoga. Osetivši njenu ruku na svojoj podlaktici namrštio sam se u Vukašinovom pravcu i glavom mu pokazao da izađe.

"Lepa tetovaža", niko od nas nije očekivao da će Aleksija zapravo progovoriti. Spustio sam pogled na njegovu šarenu tetovažu na ruci.

"Hvala." Klimnuo je glavom.

"Nova je?", da nije bilo tako čudno, ovo bi me umalo nasmejalo. Njena znatiželja u trenutku kada je zapravo bila uplašena me je iznenadila. Prosto me je fascinirala.