everything we didn't know we wanted

29.

Andrej

Probudio sam se jako kasno, bilo je već oko pet popodne. Nakon što sam čuo zvono na telefonu ostavio sam kovertu sa pismom koje sam napokon pročitao ispod kreveta i javio se.

"Ne znam šta da radim." Bila je začuđujuće tiha. "Zakazala sam u klinici na drugom kraju grada i..."

"Odlučila si?", spustio sam pogled. Odmah sam shvatio o čemu je pričala, ali nisam kogao da postavljam više pitanja jer nisam mogao ni da zamislim koliko je teško to bilo.

"Htela sam da te pitam da li bi mogao da me odvezeš tamo jer..."

"Naravno."

"I htela sam da te pitam imaš li jednu torbu da mi daš sada, odmah." Klimnuo sam glavom kao da je bila tu, na šta sam se zbunjeno nasmejao i otišao u sobu kako bih proverio ima li sportskih torbi u ormanu.

"Trenutno ih nemam, ali... mislim da znam gde su. Otići ću kući da ih uzmem i mogao bih da ti ih donesem odmah ili da..."

"Lazareviću, moram da idem. Mislim da me neko ponovo... čujemo se." Prekinula je vezu, a ja sam ostao da stojim tako držeći telefon u rukama i mrštio se. Obukao sam duks i izašao iz stana.

Razmišljao sam o svemu što se desilo ovih dana, o svemu što sam zakopao duboko u sebi i izgledalo je kao da je od svih tih prokletih događaja prošla čitava večnost. Tako je bilo mnogo lakše. Nisam se ni osvrnuo oko sebe kao što sam inače radio, već sam samo ušao u auto. Okrenuo sam ključ i duboko udahnuo, udarivši u volan. Nakon nekog vremena našao sam se na drugom kraju grada i izašao iz auta koji sam parkirao ispred, nadajući se da kod kuće nema nikoga.

Vrata su bila otključana. Duboko sam udahnuo i prošao pored žene koja je spavala kraj Uroša u sedećem položaju na trosedu, nakon čega sam krenuo uz stepenice. Nameravao sam da se potpuno pozdravim sa ovom kućom. Iz skoro praznog ormana u mojoj sobi uzeo sam dve sportske torbe i jednu spustio na pod. Želeo sam da u drugu torbu samo ubacim ostatak mojih stvari koje su ostale u ovoj sobi, ali nisam mogao. Iz nekog razloga nisam imao srca da potpuno napustim ovu kuću, ali nisam se ni forsirao. Svakako sam znao da nisam ja želeo da odem odavde. Uzevši i drugu torbu krenuo sam prema hodniku i zastao na stepenicama kada sam čuo tiho komešanje u dnevnoj sobi.

"Ko ti je rekao da me budiš?", čuo sam nepoznat ženski glas. "Nema ali!", namrštio sam se.

"Mnogo sam gladan." Pokušavao sam da bolje razaznam glasove bolje, ali to nisam uspevao jer se druga osoba očigledno trudila da bude tiha.

"Pa? Ko mene pita jesam li gladna... Znaš šta?"

"Sta?"

"Ne treba da pitaš šta! Ne prekidaj me! Ostaješ ovde. Ne zanima me, odlazim bez tebe." Zastala je. "Nema jebenog ali, razumeš li me!?", koraci su se udaljili, nakon čega je usledilo lupanje ulaznim vratima. Polako sam sišao niz stepenice i odmah pogledom prešao preko dnevne sobe.

Stao sam u trenutku kada sam video malog dečaka koji je stajao nedaleko od mene. Nonšalantno sam opustio sve do tada stegnute pesnice zbog čega mi je sportska torba skliznula iz ruke. Dečak se, čuvši to, okrenuo prema meni dok je brisao suze sa obraza. Namrštio sam se, iznenadilo me je to što nije jecao i kmečao dok je plakao - kao i sva normalna deca. A mene su smatrali čudnim...

"Kako se zoves, bato?", spustio sam i drugu sportsku torbu na pod. Čudilo me je to što nije pitao šta ja radim ovde. Nisam znao da li me je pre neki dan video dovoljno dobro da bi me danas prepoznao, ali ja njega očito jesam.