everything we didn't know we wanted

50.

"I dok sam gledao u nju dok me je žalila, ja... kao da sam mogao da zanemarim osećaj sirovog bola, kako mi se sliva iz grudi. Kao." Podsmehnuo se, a ja nisam znao šta da mu kažem iako sam navikao na situacije u kojima je bespotrebno poetičan. "I dan danas mi nedostaje i ne prođe jedan a da se ne zapitam kako bi bilo da sam ranije shvatio koliko me je jebeno fascinirala."

Nije mi bilo jasno kako se tako brzo prešaltao na tako duboki monolog koji je vodio sam sa sobom dok sam ga ja samo gledao, nakon što mi je rekao da je ovde jer je zapravo pozvan. Pozvao ga je niko drugi, nego Daničin otac, baš kao što je i mene, osim što su naša mesta u svemu tome bila različita. Dobro sam znao koja je moja uloga, ali prokleto nisam imao nameru da je ispunim ili im na bilo koji način pomognem. Moj stav o tome je dodatno očvrsnuo nakon što sam ovde sreo čoveka koji je ovog puta sedeo za mojim stolom i bio sam mu iskreno zahvalan na tome. Bilo je očigledno da je došao ovde da malo pronjuška. On nikada zapravo nije bio ni na čijoj strani, već nekako prisutan isključivo zbog sebe iliti lične zabave i zanimacije koju bi mu neka situacija mogla pružiti. Zbog toga sam ga poštovao, iako sam to smatrao krajnje neobičnim.

"Nego, o kome ti to?", trgao sam se iz razmišljanja i postavio mu pitanje, shvativši da je još uvek pričao o njoj.

"O tvojoj kevi." Bio je mrtav ozbiljan kada je to rekao, a ja sam se zaustavio kako bi se završilo na tome jer nisam mogao da odredim da li je to trebalo da bude uvreda ili je zapravo istina. On se ponovo samo podsmehnuo. "Na kraju, hoćeš li ti biti zadužen za njihovog klinca ili..."

"Neću ja biti zadužen ni za koga." Ne nakon svega što mi je rekao. "Činjenica da mogu da se tuku do smrti tamo pred onim masnim matorcima me...", podigao je obrvu, na šta sam naglo spustio dlan na površinu staklenog stola. "Boli ih uvo jer je kamuflirano kao takmičenje između klubova i biće tako dok neko slučajno ne ubije nekog. Puste isfrustrirane klince, koje nije briga šta je dozvoljeno a šta ne, u kavez da se poubijaju..."

"Pa, nije im nedozvoljeno." Prekinuo me je.

"Šta?"

"Da se poubijaju." To me je nateralo da se zaustavim, nekako zamrznem i saslušam ga iako jedan dobar minut vremena nakon te rečenice ništa nije rekao. "Imao sam priliku da upoznam jednog od njih. Još uvek mladi, ali odgajani kao psi za borbu, što znači da su neiskusni ali jebeno okrutni. I nemoj da misliš da je zbog novca, oni misle da moraju da zasluže poštovanje."

"Čije poštovanje?"

"Od onih koji su ih uzeli sa ulice i dali do znanja da nemaju gde da se vrate i šta se desi onima koji se nisu dokazali. Otac tog razmaženog derišta je jedan od njih." Pogledom je pokazao na Danicu koja je do pre nekoliko sekundi stajala pri dnu stepenica. "Samo nisam siguran otkud ti ovde."

"Više ni ja nisam siguran." Svetlo u hodniku je bilo prigušeno, ali mogao sam da vidim njenog brata kako ulazi u toalet. Lazar ga je takođe video.

"Nije mu to stvarno sin, nego samo još jedan kog je pokupio sa ulice. On se dokazao već nekoliko puta ali se vidi da je nestabilan, pa ga još uvek drže na lancu, što je najlakše kad mu daš dovoljnu količinu da se uradi i umrtvi bol." Uz stepenice se penjala Danica, a iza sebe je vodila devojku kojoj je, pretpostavljam, trebalo da pokaže gde se nalazi toalet. Slušao sam ga, donekle, gledajući prema hodniku, dok me je nešto vuklo da istog trenutka ustanem i odem tamo kako bih video šta se dešava. Nije istina da sam nakon svega što se desilo sa nama postao paranoičan ili posesivniji, samo sam mogao da dozvolim sebi da se tako osećam zbog nje, da brinem više nego što bi trebalo.