everything we didn't know we wanted

17.

Andrej:

Nisam se ni potrudio da izvadim stvari iz sportske torbe i prepakujem ih u orman, već sam je samo ostavio pored kreveta i glavu zabio u jastuk. Iz džepa sam izvadio telefon koji je vibrirao.

"A?", javio sam se.

"Andrej", prepoznao sam Marijin prepadnut, drhtavi glas. Disala je neuravnoteženo, uplašeno.

"Šta je bilo?", uspravio sam se u sedeći položaj.

"Neko je upao u kuću, auto im je ispred. Razbijaju sve po dnevnoj sobi." Već sam bio sišao niz stepenice, obukao jaknu, obuo patike i izašao iz stana. "Možda tata duguje neke pare...", stegnem zube. "Ne... ne znam šta da radim, Andrej, ja..."

"Gde si tačno?", ušao sam u lift.

"Na terasi, kod tvoje sobe", naježio sam se od količine straha koju sam mogao da osetim u njenom glasu. "Ne mogu da siđem, neko stoji ispred kuće. Andrej, ako me nađu...", pričala je isprekidano. "O, Bože. Šta da radim, ne mogu..."

"Pozvaću nekoga. Ako stigne pre mene, nemoj da brineš." Izašao sam iz lifta trčeći prema autu. "Samo nemoj da brineš, okej?", prekinula je vezu. "Jebem ti", udarim u volan kada startujem motor.

"Halo?", Vukašin se javio.

"Gde si?"

"Je l' treba nešto?"

"Možda Uroš duguje neke pare. Ja... jebote. Nisam znao za to", zastanem. "Neko je upao, a Marija je kod kuće i..."

"Već sam krenuo. Koliko ih je tamo?", bio je prokleto smiren.

"Ne znam." Zastao sam. "Prvo idi po nju. Na terasi je, na bočnoj strani kuće." Prekinuo je vezu. Nije bilo gužve u saobraćaju, ali je moj stan bio u hotelu na drugoj strani grada. Kroz deset minuta sam stigao, vozeći što sam brže mogao. Ulazeći u kuću sa torbom u rukama, zatekao sam Vukašina koji je stajao meni okrenut leđima, dok su tri klinca sedela na krevetu. Sve oko njih bilo je porazbijano. Vaze, stakleni stočić. Njih trojica imali su možda oko osamnaest godina. "Ovo je jebeno smešno." Marija je stajala leđima naslonjena na zid, prekrštenih ruku. Dve bejzbolke i jedan bokser bili su na podu zajedno sa pištoljem. Prišao sam joj, zagrlivši je čvrsto. Još je drhtala. "Idi gore." Ona to i uradi. "Vukašine." On me pogleda. "Idi u kuhinju", jedan od one trojice se kratko podsmehnio, "uključi šporet." Tada se Vukašin široko nasmejao i otišao u kuhinju.

"Nemoj", jedan od njih je zamucao.

"Ovo je bilo potrebno?", ućutao je. "Šta je sad? Koga ste tražili?"

"L-l", onaj ponovo zamuca.

"Lazarevića."

"Kog Lazarevića?"

"Andreja Lazarevića." Stegnem zube.

"Ko je rekao da ovo uradite?"

"Mi ne cinkarimo." Tada se pojavio Vukašin iz kuhinje sa psihotičnim osmehom na licu. Namerno je to uradio.

"Dovoljno je vruće."

"Ko ste vi uopšte, klinci?"

"Nismo mi nekakvi klinci...", jedan od njih ga udari.

"To je on, debilu." Šapnuo je gotovo nečujno, ali ja sam mogao da čujem. Svi su bili već puni modrica i posekotina, Vukašin ih je već dobro bio smirio.