everything we didn't know we wanted

9.

Svakim narednim korakom prema izlazu, ljudi u gužvi su mi se pomerali praveći stazicu. Nisam osećao ništa sem bola u glavi prouzrokovanog uglavnom od njihovog tapšanja koje sam čuo samo prigušeno. Ulazeći u svlačionicu, seo sam na klupu spuštajući glavu u ruke. Minut vremena sam sedeo tako, pokušavajući da dođem sebi. Ubeđivao sam samog sebe da mogu da stojim na nogama dok sam se oblačio. Nisam uspeo da se izduvam bilo kako, iako je dečko iz ringa uložio svu snagu u svoje pesnice dok me je udarao. Vid mi je bio pomalo zamućen. Čuo sam otvaranje vrata nakon što sam navukao duks i donji deo trenerke. Jaknu sam ogrnuo preko kako bih što pre otišao odavde. Vrata ove improvizovane svlačionice su se otvorila i unutra je ušao čovek koji mi je predao kovertu. Stavio sam je u ranac.

"Odličan." Samo klimnem glavom, a on izađe. Ja sam napustio prostoriju minut kasnije. Izlazeći na ulicu, osvrnem se oko sebe. "Je l' ti treba prevoz?", ma koliko želeo da ne pešačim u ovom trenutku, samo sam odmahnuo glavom. To su bili oni. Samo gomila čudovišta koja su znala kako da glume ljudskost na koju nikada nisam smeo da nasednem.

Dok mi je hladan vazduh udarao u lice, spustio sam glavu na putu do kuće. Nisam bio siguran zašto sam se uputio tamo, ali kada sam napokon otvorio vrata zapljusnula me je neka toplota, kao u pustinji, od koje bih mogao da ostanem bez vazduha. Na ovom mestu sam toliko dugo nosio smrt za vratom, toliko da je sve više počela da liči na uspomenu. Svi su, normalno, spavali. Vukao sam se, umorno, uz stepenice. Slike su još uvek bile na zidovima. Nje više nije bilo, a još uvek je nekako bila svuda. Još u prašini ove kuće nešto zamiriše na nju.

Sklapam oči dok, što tiše, guram vrata svoje sobe. Ranac nečujno spustim na pod i skinem duks. Zgrabim jedan peškir, te polako otvorim vrata od kupatila u koje sam ulazio iz sobe. Topla para mi zapljusne lice, nakon čega čujem tiho pevanje. Naslonim se na štok od vrata. Moje telo, u ovom trenutku, bilo je moj kavez. Nisam mogao da se pomerim. Kroz mutno staklo tuš kabine, u polumraku, mogao sam da vidim oblik njene figure. Pružila je ruku sa koje su se slivale kapljice, da bi dohvatila peškir. Krenula je pažljivo da izlazi iz tuš kabine, a onda se gotovo saplela kada me je videla. Kosa joj je takođe bila mokra. Primetim da sva zadrhti od nekakve treme, pre nego što uopšte uspe da kaže bilo šta.

"Šta ti radiš ovde?", pitala bojažljivo, skoro iznervirano. Bila je slatka. Gledao sam je u oči. "Andrej!", ciknula je kroz zube. Protrljao sam oči i prekrstio ruke.

"Šta?", posmatrao sam je mirno, kao da je bila sve što sam imao. Ona je posmatrala moje lice mršteći se blago. "Je l' ti neprijatno zbog mene?", blago rastvori usne, što sam odmah primetio. Mogao sam da vidim da razmišlja, da ne zna baš šta da kaže, a da mi ne da neki značaj. Znao sam, jer bih i ja tako razmišljao, ali ne sa njom. Ona je zaslužila sav značaj koji sam joj dao. To je bila jedina stvar koju možda nikada neću preispitivati. Ona je jedina značila, iako se pravila da nije. Okrenuo sam se bočno, a ona je prošla pored mene. Ušao sam u kupatilo i pritvorio vrata za sobom.

Jedva sam skinuo sve sa sebe. Naslonio sam se na pločice dok mi se topla voda slivala niz celo telo. Umesto da se izgubi, svaka misao u mojoj glavi pronašla je još po jedan novi značaj, što je značilo još razmišljanja. Kristina. Bila je deo svega. Nakon što se istuširam obučem bokserice, sivi donji deo trenerke i izađem iz kupatila. Sedela ja na krevetu pokušavajući da peškirom osuši kosu i gledala me pravo u oči. Ona je bila devojka koju sam poznavao, a nisam je nikada zapravo upoznao. Mi nismo zapravo postojali, već smo bili mi samo u nekim momentima.

"Šta se tebi desilo?", gledala je bojažljivo čas u stranu, a čas u moje oči dok, dok joj je glas bio hladan kao led.

"Je l' ti to pokušavaš da odglumiš da te nije briga?", ja sam se nasmejao, a način na koji me je gledala istog trenutka se promenio, sve u njoj je utihnulo.