everything we didn't know we wanted

42.

"Kristina...", slušala sam pomalo poznat glas koji kao da je dolazio iz daljine. Postajala sam svesnija svoje okoline iako su mi kapci još uvek bili sklopljeni. Ruka koja je bila između moje glave i klupe je utrnula, a sećanje iz naše dalje prošlosti koje se manifestovalo kroz san još uvek nije bilo izbledelo. Snovi koje sam u poslednje vreme proživljavala bili su vezani za nas. "Kristina. Čas je gotov."

"Ha?", naglo sam podigla glavu i ugledala svog druga, dežurnog štrebera koji mi je u poslednje vreme pomagao da popravim ocene. Učionica je bila ispunjena meni nepoznatim starijim učenicima koji su skoro popunili sva mesta. Kraj moje klupe su stajali devojka i dečko i onako neprijatno čekali da se pomerim kako bi ostavili svoje stvari. Uzela sam ranac i sva pospana izašla iz učionice, a  već u hodniku sam se sudarala sa četvrtacima i drugacima koji su imali časove u međusmeni.

"Šta je poslednje čega se... ovaj, kada si zaspala?", nisam znala da je još uvek bio tu. Pokušavala sam da se fokusiram na osobu koja je stajala predamnom kako bih zaboravila pitanja koja su mi se inače vrtela po glavi. Jer, bilo mi je žao. Blago sam nakrivila glavu, radoznala zbog čega me je to pitao. Nadala sam se samo da nisam nešto bulaznila dok sam spavala.

"Zašto?"

"Jer je profesorka pričala o tvojoj oceni za kraj, ali je nije baš zanimalo da li si budna." Momentalno sam zalepila dlan za čelo, a udarac je verovatno ostavio crvenu boju koja je ostala da bledi na površini moje kože. "Ne izgledaš mi baš najbolje ovih dana. Je l' sve...", odmahnula sam rukom, prekidajući ga.

"I? Šta je rekla?"

"Da imaš nedelju dana da popraviš kontrolni inače ti zaključuje keca." Na trenutak me je obuzeo blagi šok. "I spominjala je avgust." Pobogu.

"Ali za nedelju dana je..."

"Poslednji dan." Slegnuo je ramenima.

"Ne smem da... pobogu."

"Prvo moraš da za svaki slučaj vidiš sve ocene iz matematike jer ne može da ti zaključi manju od proseka. Je l' imaš literaturu?", počeškala sam potiljak, a on se nasmejao. Izvadio je svoj telefon i napisao mi poruku sa adresom neke knjižare i verovatno ime zbirke zadataka koju bi trebalo da kupim. Zahvalila sam mu i pretražila sve svoje džepove, te sam se uverila da nisam morala da svraćam kući po još novca.

Nakon nekog vremena čekanja na stanici naišao je autobus u koji sam ušla bez obzira na gužvu, kako bih što pre kupila knjigu i stigla kući. Nisam htela da provedem ni mrvicu više vremena negde gde je sve podsećalo na njega. Ili mi se samo tako činilo. Čak i kada sam izašla iz autobusa nisam uspela da se otarasim gužve. Knjižara u kojoj je trebalo da kupim knjigu sa zadacima iz matematile bila je okružena fakultetima. Prelazeći ulicu uočila sam vrata lokala u koji je trebalo da uđem i začudilo me je to što unutra u momentu uopšte nije bilo mušterija. Krajičkom oka sam spazila momka koji je u poslednjem trenutku samo izleteo iz nekog crnog auta koji je bio nepropisno parkiran. Gotovo je vrištao na nekoga preko telefona dok je brzim hodom pokušavao da pre mene stigne do knjižare, a dok se svađao u toku poziva njegov crnogorski naglasak je postajao sve upečatljiviji.

Nisam bila sigurna šta mu je, ali sve se svodilo na to da je pokušavao da uđe unutra pre mene. Sa tim nisam imala problem, ali nije baš morao da primeni kontakt očima. U trenutku kada su nam se pogledi sreli ja sam stala kao ukopana, a on se sapleo o svoje noge. Izignorisala sam činjenicu da me je možda prepoznao, jer ja sam zasigurno prepoznala njega, i na vreme uvidela da sam mogla da iskoristim trenutak. Njemu je sa ramena spao ranac koji je nosio i iz njega je ispala hrpa papira koji su se razleteli po asfaltu. Iako sam se prethodno samo bila zainatila, sada sam odlučila da ga uspešno izbegnem tako što ću kupiti prokletu knjigu iz matematike i izaći pre njega. Gotovo sam utrčala unutra ne osvrnuvši se i odmah pročitala prodavačici poruku koja je sadržala ime i izdavača zbirke sa zadacima.