everything we didn't know we wanted

46.

U ogledalu nije bilo ničega osim neutralnog izraza lica i ožiljaka na telu koji nisu bili tu prošle godine. Svi su, doduše, postali zanemarljivi još od kada sam naučio da zalečim sopstvene rane i prestao da se oslanjam na mit da vreme leči sve jer ga i sam nisam imao dovoljno. Protekla hladnjikava godina me je navela da zaboravim na to koliko nisam mogao da podnesem vrućinu zbog koje nisam mogao da nateram samog sebe da pojedem nešto, a posledice života ni na čemu osim vode u protekla dva dana su počele da se manifestuju na mom telu brže nego što sam mislio da hoće. Vožnja sa Andrićem je bila potpuno tiha. Nisam imao pojma zbog čega me je pozvao, kroz glavu mi je prošla moja naizgled mrtva drugarica lako zapaljivog temperamenta, ali to nije potrajalo. Oboje smo se već bili složili da bi trebalo da se pritajimo makar na kratko, stoga sam umesto da odem negde daleko kao što sam inače odlazio u ovakvim situacijama, kao paralizovan ostao u krevetu dok me inspektor nije pozvao.

Unutrašnjost njegovog auta je samo pokazivala kakav je čovek bio iz nekog drugog ugla, kako se ponašao u određenim situacijama. Tek nakon što sam shvatio da mu u autu nije bilo prašine počeo sam da iz dosade tragam za onom najmanjom česticom, koju na kraju nisam ni pronašao. Unutra nije bilo ni bajatog vazduha, a kutijica sa mentol bombonama mu je bila smeštena ispred menjača, nedaleko od kartonske čaše sa, pretpostavio sam, kafom koja je bila iza. Mentol bombone i kafa. Kroz tu besprekornu čistoću se vuklo nešto zaista čudno u vezi tog čoveka, što nisam mogao da vidim onako zaslepljen njegovim savršenstvom. Košulja mu je bila ispeglana, brada pažljivo obrijana, a burma sa kojom sam ga jednom video je nedostajala.

Pošto smo izašli iz auta koji je pažljivo ali brzo parkirao ispred stanice, ja sam zastao i rukom se naslonio na haubu. Oči su mi bile otvorene ali nisam mogao da vidim, te mi je trebalo par sekundi da se adaptiram okolini, a čak nisam ni bio ustao prebrzo. Shvatio sam koliko je zapravo vruće tek nakon što sam sklonio šaku sa usijane haube. Izbegavao sam poglede, dodirivao samo neophodne stvari u okolini kao što su vrata sporednog ulaza i znojavi dlan Andrićevog kolege sa kojim sam se rukovao samo kako bih ukazao ono minimalno poštovanje ili makar izbegao neprijatnost. Dao sam sve od sebe da se isključim dok smo prolazili kroz lokalnu stanicu iz koje me je Kristina jednog pokupila. Odmah nakon što sam pomislio kako mi još uvek nije poznat razlog zbog kog su me pozvali ovde, potpuno sam upao u haos koji je moja podsvest očajnički pokušavala da zakopa tokom protekla dva dana.

Kroz uši mi je prošlo jecanje koje je odzvanjalo kroz prostoriju sa polumračnim hodnikom i rešetkama iza kojih je sedeo spuštene glave. Moji pokušaji da se izolujem su izgubili efekat kada je on ugledao mene. Stajao sam kao paralizovan dok se trzao pokušavajući da ustane i povrh toga što su mu ruke u lisicama bile vezane za klupu pričvršćenu za pod. Kašljao je pokušavajući da priča, sam se od sebe zagrcnuo više puta.

"Znao sam da ćeš doći po mene." Plakao je kao da je to zaista mislio.
"Znao sam da mi ipak veruješ. Mi smo prijatelji, a oni me optužuju za...", tada se još više rasplakao. "Ne daj joj da stane između nas, Andrej. Nisam je voleo, samo mi je bilo žao!", puls u vrhovima mojih prstiju je postajao sve jači, u nekim trenucima bolniji. U tom trenutku sam već bio disao na usta.

"Saberi se, Lazareviću." Andrićeve reči kao da su dolazile iz daljine dok se Boris kleo u sve što mu je značilo predamnom. Najveći problem na koji sam naišao je bila činjenica da je zvučao neverovatno uverljivo. Toliko uverljivo da je izgledao kao da je iskreno verovao u sve svoje laži.

"Znamo se još od kad sam želeo da postanem fudbaler, a ti da nas nikada ne razočaraš! Bio sam odvaljen kada si mi to rekao!", ponovo se zagrcnuo. Osećao sam se kao primoran da ga gledam i slušam, kao primoran da postojim u trenutku kada sam najviše želeo da nestanem. "Neko mi je smestio sve ovo. Ne ostavljaj me ovde, Lazareviću!", nisam mu rekao ni reč, već sam samo izašao iz pritvora prvi kako bih krenuo uz stepenice.