everything we didn't know we wanted

24.

Nakon školskog dana koji sam očajnički želela da provedem u krevetu, uputila sam se prema apoteci. Glava me je bolela više nego ikada. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o telefonu koji sam našla u Andrejevoj fioci, one glasovne poruke i jedno ime su mi odzvanjali u glavi. Ulazeći u apoteku, neka osoba se u žurbi sudarila sa mnom.

"Izvini." Čučnula sam i malu kutiju koja je ispala iz kesice, vratila unutra. Nisam mogla da ne primetim da je to kutijica testa za trudnoću, ali nisam nikako odreagovala. U trenutku kada sam se uspravila kako bih joj pružila kesicu nazad, pogledala sam je u oči. U tom trenutku smo prepoznale jedna drugu.

"Ja sam kriva, nije trebalo da se ti izviniš." Lice joj je bilo umorno, tamni kolutovi oko očiju bili su izraženiji nego ranije. "Kristina, zar ne?", blago se namrštila sa osmehom na licu, a ja sam klimnula glavom. "Ne verujem da se sećaš, ali..."

"Aleksija. Znam." Nasmešila sam joj se. Telefon joj je u tom trenutku zavibrirao, ali je odmah odbila poziv.

"Dobro si?"

"Da, da. U redu sam." Klimnula je glavom. "Ovaj... zaista mi je glupo da te ovo pitam, ali pošto se činite kao prijatelji...", podigla je obrve. Primetila sam da je u ruci čvrsto stezala kutijicu testa za trudnoću, ali pravila sam se da ne vidim ništa čudno u njenom ponašanju. "Mislila sam da bi ti možda mogla da znaš gde je Andrej." Pokušavala sam da ignorišem činjenicu da sam ih u poslednje vreme jako često viđala zajedno, nisam mogla da prestanem da mislim na kutijicu koju je imala u rukama. To je činilo da se osećam prokleto čudno.

"Nas dvoje nismo baš prijatelji." Na trenutak sam spustila pogled. "Ali da, znam gde je on. Ako je hitno, mogu da te povezem. Baš sam krenula tamo." Bila je ljubazna na neki neočekivan način. Pristala sam i ušla u auto zajedno sa njom. Tokom desetak minuta, koliko je vožnja trajala, obe smo ćutale. Pre nego što smo izašle iz auta ona je pokupila neke dve kese sa zadnjeg sedišta, a u jednu stavila kesicu iz apoteke. Hodajući prema zadnjem ulazu u neku zgradu, nisam mogla da razmišljam ni o čemu. Kada smo prošle kroz crna vrata, našle smo se u prostoriji koja je ličila na striptiz bar. Unutra je bilo nekoliko polugolih devojaka koje su nas pozdravile. Zidovi su bili obloženi nekim tamnosivim, skoro mat crnim materijalom. "Druga vrata desno uz stepenice." Podgledom mi je pokazala prema stepenicama. Duboko u sebi sam se nadala da on neće biti tamo, plašila sam se odgovora koji bi mogao da mi da.

"Hvala."

"Ako nije unutra, slobodno ga sačekaj, ali rebalo bi da je tu." Ponovo sam joj zahvalila. Aleksija je klimnula glavom, a ja sam krenula uz stepenice.

Stajala sam pred vratima nekoliko trenutaka, pokušavajući da udahnem što više vazduha. Pokucala sam nekoliko puta, ali niko se nije odazvao. Jedva sam skupila hrabrosti da uđem. Nisam znala šta bih tačno mogla da zateknem unutra. Znala sam da je to što je ponovo samo ispario moglo da simboliše konačan prekid svake veze sa njegovim starim životom. Znala sam da su ta prokleta tri trougla na njegovoj koži označavala inicijaciju. Ponovo sam duboko udahnula i pokucala na vrata. Otvorila sam, te ne baš sigurnim koracima ušetala u tu prostoriju čiji su zidovi bili mat crne boje. Samo je jedna lampa osvetljavala celu sobu koja je imala još jedna vrata iza kojih je dopiralo nekakvo zujanje. Sela sam na veliki krevet i ćutala, gledajući u vrata koja su se otvorila nakon nekoliko sekundi.

"Budi miran, jebote." Čula sam ženski glas. Devojka sa šljokičastom senkom za oči koju sam odmah primetila, stajala je ispred Andreja koji je sedeo sa cigaretom u ruci, dok je ona mašnicom za šišanje prelazila preko njegove glave. Imala je dugu, crvenu kosu, a na sebi je imala samo neki crni brus i tange iste boje. A on je bio nekako zamišljen, kao da ga ništa u tom trenutku nije interesovalo.