everything we didn't know we wanted

48.

***

Veliki hamer papir bele boje koji sam držala u rukama je jedini ostao potpuno suv nakon što je kreten koji mi se smejao u lice otvorio moj ranac kada su se pojavili neki dečaci koje je on poznavao, a ja nisam. Male sveske koje sam imala su sve bile poispadale iz ranca, a ja sam se mučila da ih pokupim a da u isto vreme ne ukvasim hamer iako nisam mislila da ću moći da istrpim njegovo ponašanje nakon što me je namerno ponizio pred svima, zarad neke potvrde vrednosti od drugih koja mu na kraju ništa ne bi značila. Dala sam sve od sebe da ostanem smirena jer ih je bilo puno i skoro nikoga nisam ranije videla, povrh toga što me je njegova instant promena ponašanja iziritirala. Pitala sam se da li bi i koliko bilo drugačije da je Marko bio tu sada i da li bi me ostali tretirali ovako da nije bio sa mnom od početka. Danas je molio razrednu da izađe sa poslednjeg časa petnaestak minuta ranije da bi mogao da podrži Mariju na meču kasnije u toku dana.

"I? Je l' to sve?", moj glas se probio kroz njihov žamor i naterao ih na međosobnu neprijatnu tišinu dok sam pričala. "Ili ćeš nastaviti da se dokazuješ tu pred, uz dužno poštovanje, onima koji nisu ništa bolji od tebe? Progledaću ti kroz prste za ovo ako sada prestaneš i uradiš jebeni projekat sa mnom, posle me neće interesovati šta radiš." Zubima sam gricnula unutrašnjost obraza, na trenutak žaleći jer sam opsovala iako to nije bio baš moj stil.

"Ja to ne bih trpeo." Jedan od dečaka koji su stajali u grupici pored nas de podsmehnuo i sačekao reakciju kretena koji je stajao odmah pored mene jer je morao biti blizu da bi mi prethodno otvorio ranac.

"Inače?", obratio mi se i delovao je kao da mu je cela ova situacija bila interesantna, odjednom ignorišući sve one zbog kojih me je malopre namerno ponizio.

"Inače ti ovako nešto neće proći sledeći put. Preterao si." Pomerila sam se u levo kada sam čula korake na trotoaru iza nas, pokušavajući da ne pravim gužvu. Na kratko sam obratila pažnju na vreme koje je bilo oblačno i obrisala naočare jer su se stakla malo zamaglila.

"Što sledeći put ako može danas?", automatski sam stegla zube u pokušaju da zadržim osmeh iako je stajao iza mene i ostala mirna sve dok mi nije zakopčao ranac. Grupa dečaka koji su do sada stajali pored se ubrzo razišla i na tom delu trotoara ostali smo samo nas troje.

"Ti...", odmakao se od mene i Andreja koji je tek sada stigao. Nisam imala dobar osećaj u vezi ovoga, ubeđena da bi sve bilo bolje da smo odmah otišli i završili projekat za školu čiji će rok isteći već sutra.

"Vi se znate?", obojica su me samo izignorisali.

"Već ideš? A tako se dugo nismo videli." Nikada ga ranije nisam videla tako pasivno agresivnog kao što je sada bio i to me je nateralo da se zapitam šta mu se desilo u proteklih mesec dana jer ga toliko dugo otprilike nisam ni srela. To se dešavalo sve češće u poslednje vreme. Samo bi odjednom nestao na određeni vremenski period i vratio se posle toga kao da to nije ništa, izbegavajući sa priča o tome gde je bio i šta je radio, a u njegovom ponašanju bi se uvek primetilo nešto drugačije. "Odmah se vraćam, nemoj da odeš!", Andrej je krenuo za mojim drugom iz odeljenja koji to zapravo nije bio, ali nisam znala kako da ga drugačije oslovim kao nekoga u svom životu.

Osvrnula sam se oko sebe kako bih videla da li je došao sa nekim i u blizini na klupici u parku uočila nekog skroz kratko ošišanog, mršavog momka sa velikim ušima koji je labavo držao povodac zakačen za ogrlicu velikog dobermana pored sebe. Mokre sveske sam ipak stavila u ranac jer je to bilo bolje nego držati ih u rukama po hladnom vremenu. Njih dvojica su već bili zamakli iza ćoška kod zgrade pored parka, a ja sam požurila kako mi Andrej ne bi napravio još veći probem.

"I? Zar nismo već pričali o tome? Tako ćeš joj se samo zgaditi, a mene iznervirati još više." Držao ga je pribijenog uz zid i postavljao pitanja dok mu je praktično disao za vratom i na licu držao saidstički smešak koji mi je bio donekle poznat. "Tako se ponašaš prema onoj na koju si toliko..."