everything we didn't know we wanted

27.

Uroš

Nakon kraćeg i nepotrebnog razgovora sa Kristinom, kojoj je onaj prokleti dečko spavao na krilu, otišao sam na dobro poznato mesto pokušavajući da nekako razumem. Strahinja i Una su uradili dobar posao u vaspitavanju svoje dece, onaj koji ja nisam mogao da uradim sa Andrejem. Previše puta sam poželeo da on jednostavno nije moj, da nas ne povezuje ista krv, ali ličio je na mene i više nego što je trebalo. Na vreme sam mogao da vidim da je kod njega nemoguće iskoreniti tvrdoglavost i prkos, nisam hteo da ošteti Mariju. Ona je bila jedino što mi je preostalo od Magdalene, nju nisam smeo da izgubim. Razumela je sve. Kristina je, sa druge strane, bila sve što je ostalo Strahinji i Uni, a ja nikako nisam mogao da razumem šta je to videla u Andreju, zašto je mislila da je vredan bilo kakvog truda.

Možda to niko osim mene nije mogao da vidi, ali sve što je to derište ikada uradilo bilo je ponižavanje sopstvenog oca. Ubijalo bi me svaki put kada bi doneo pare, znajući da moram da ih prihvatim jer nemam ništa drugo. Namerno bi me gledao popreko kada bih uzeo flašu, želeo je da se osećam loše, namerno bi pričao o svojoj majci. Nikada nije mogao da odoli dodavanju soli na rane, a ja to nisam mogao da mu oprostim.

Ulazeći u bar nisam se pozdravio ni sa kim. Znao sam da su mi se ti pijani šljamovi oduvek podsmevali iza leđa, imao sam čak i nekoga ko je to mogao da potrudi. To sam bio samo ja, jedan od prokletih Lazarevića koji ima problematičnog sina i živi u kući svoje mrtve žene jer porodica nikada nije mogla očima sa ga vidi. Svi su uvek mogli da vide širu sliku, a niko od njih nije mogao da vidi mene.

Gledao sam u ženu koja je stajala iza šanka. Jedina je bila tu za mene, ona mi je otvorila oči i najvažnie od svega - njoj nije smetao alkohol.
Pozdravila me je veselo, a ja sam klimnuo glavom. Kao i obično, nisam ni gledao u čašu, već sam samo popio ono što bi sipala. Ona je bila jedna od malo osoba koje su bile vredne mog poverenja, ona ga je zaslužila. Nisam mogao da se setim kada sam poslednji put sreo nekoga sličnog njoj, bilo je to pre mnogo vremena. Mi smo se, doduše, poznavali i ranije, a sada nas je izgleda sudbina ponovo spojila. Gledao sam u praznu čašu namršteno, pitajući se kako je moguće da mi se već ovoliko prispavalo. Naslonio sam glavu na šank i sklopio oči.

Blago sam se trgao, osetivši da je neko seo na stolicu kraj moje. Otvorio sam oči i istog trenutka poželeo da to nisam uradio jer je sve bilo na neki način mutno, a previše svetlo. Atmosfera je dobijala neku čudnu boju koja mi se odmah svidela. Okrenuo sam glavu prema osobi koja je sela pored mene i namrštio se.

"Otkud ti... otkud ti ovde?", on je slegnuo ramenima. Uprkos tome što je sve bilo mutno, mogao sam da ga prepoznam. Imao je te prevarantske zelene oči, još uvek je izgledao kao potencijalna nevolja. Nije bio isti kao ranije, već krupniji. "Zar ti... ti si... mrtav?"

"Nažalost, ovde sam."

"Ali ona... rekla mi je da...", zar je slagala?

"I ona je tako mislila."

"Kako si... uopšte..."

"Dva milimetra imaju prevelik značaj nekada...", namrštio sam se. "Promašio sam arteriju." On se ponovo nasmejao. "Ta dva đavolja milimetra. Nisam imao sreće."

"Kako nisi imao sreće? Još uvek si živ."

"I ja sam tako mislio." Zastao je i spustio pogled. "Ona je... rekla je da ne radim to." Lice mu se ozarilo na trenutak. "Više od dvadeset godina sam bio van ove proklete zemlje i kad sam napokon odlučio da se vratim... ona...", nije nastavio. "Nema je više, a ja sam je voleo više od bilo koga."