everything we didn't know we wanted

45.

Nervozno se zakašljao i tako me prekinuo u razmišljanju. Da li sam mu verovao? Ne. Ali bio je jedino raspoloživo sredstvo koje sam tada imao. Tokom godina sam lako shvatio da su svi oni koji su navodno bili verni mojoj majci uvek prezirali Uroša, što im je bilo dovoljno da preziru i mene. Sada smo ponovo sedeli zajedno u autu jer mi je onog dana, kada me nije učinio osumnjičenim, dao povoda da mu verujem. Video me je onako krvavih ruku kako sam klečao pored Jovana koji nije više disao, a ipak mi je verovao i u trenutku kada sam i samom sebi bio sumnjiv.

Poziv koji sam dobio sinoć me je ponovo doveo ovamo, na mesto gde je sve počelo. Bili smo parkirani u naselju malo iznad tog prokletog stadiona i čekali pravo vreme. Znao sam da je trebalo da izađem iz auta još kada se Andrić zakašljao, ali nešto mi nije dozvoljavalo. Da sam samo ranije shvatio.

Bez reči sam izašao iz auta, pogledom izbegavajući banderu na uz koju je bio prilepljen plastični crveni cvet kog niko do sada nije pomerio odatle. Kapija je bila otvorena. Prošao sam pored bazena koji očigledno nije bio čišćen već neko vreme. Živa ograda koja je ranije bila loptastog oblika sada je već porasla u neki nepravilniji oblik. Pokucao sam na vrata sa knedlom u grlu, a stara žena u crnoj odeći je začuđujuće brzo otvorila ulazna vrata i predala mi presavijenu smeđu kovertu. Iza nje je pored kartonskih kutija ležala debela čupava mačka. Beonjače su joj bile žućkaste, a lice bledo. Nisam znao kako da joj zahvalim.

"Žao mi je što nisam mogla da pomognem ranije." Ruka koju je stavila preko usana je uveliko drhtala od žalosti. Bila je drugačija od sada pokojnog čoveka kog sam bezbroj puta molio za istu stvar koju mi je ona sada predala. Iako su na kući imali sigurnosne kamere, on je tvrdio da iste nisu zabeležile ništa što se desilo onog dana. "Molim te, oprosti mu. Bio je malo mrzovoljan čovek." Skrenuo sam pogled čim sam primetio suze u njenim očima. Nisam imao predstavu zašto već nije zatvorila vrata i otišla, zašto je uopšte ćaskala sa mnom u šest ujutru. Svakako se činila usamljenom, pa sam joj dopustio da završi.

"Moje saučešće." Klimnula je glavom.

"Takođe." Zbunjeno sam podigao pogled prema njoj. "Sada će valjda moći da počiva u miru." Stegao sam kovertu koju mi je prethodno dala.

"Hvala Vam." Okrenuo sam joj leđa i vratio se nazad u auto. Andrić me je gledao ispod oka pokušavajući da pogodi moj sledeći potez. Još uvek mu nisam dovoljno verovao, tako da sam još uvek razmatrao tu opciju da će se sve raspasti ako načinim jedan pogrešan potez.

"Nisam te lepo razumeo kada si me pozvao. Zašto još uvek imaju snimak bezbednosnih kamera od pre više od godinu ipo dana? I zašto ga ima ta žena? Otkud to da te sada pozove?"

"Još onda kada se desilo video sam da je ta kuća imala kamere koji pokrivaju deo ulice i molio čoveka koji je tu živeo samo za kopiju snimka. Ostavio sam mu sve moje podatke, ali nikad se nije javio. Pretio je i zabranom prilaska, a nisam mogao da zovem policiju jer je sklonio jebene kamere. Nedavno je umro i njegova bivša žena je pronašla disk u koverti sa mojim starim brojem telefona."

"Matori kreten. Kad pomislim da je ovo još onda moglo da bude gotovo...", da bar nije ni moralo da dođe do toga. "I? Šta ćeš da radiš?"

"Ono što je odavno trebalo da se uradi."

Razmišljao sam o ovome sve više dok sam hodao prema kući ispred koje me je Andrić ostavio. Da li bi ovo bilo pravedno ili bih samo ponovo otvorio njihove rane a one tek što su se ohladile? Znao sam da je Kristina još pre par dana otišla, ali nije bilo lakše. Još uvek sam se pitao kako je uspela i da li je zaista uspela da me prihvati posle svega. Izjedale su me reči koje nikada nisam čuo i mesta na kojima nikada nisam bio. Šta bi Marija rekla kada bi saznala da joj je zbog mene izgubljeno njihovo prijateljstvo, da je zbog mene Marku oduzet život?