Osvetnica 🔚🔚🔚

U bolnici

Sedela je na hladnoj stolici u dugom sterilisanom hodniku,nadajuci se da ce sve biti u redu. Nadala se da ce njena mama izaci i tim cinom  utesiti je.
Naucila je i bila svesna da joj majka ne moze toliko puno da izdrzi ali opet kako ce ona posle?
Bice sama.
Plakala je i plakala, cinilo jok se citavu vecnost. Obrazi na kojima se suze utiskivale i susile bile su pokazatelj koliko se u njoj bol i tuga gomilala,talozila i skupljala godinama. Ovo sto se desilo bila je samo kap koja je prelila bunar ne casu,vec bunar.
Lomeci prste i gledajuci u svoje pohabane starke secala se svih planova koje su njih dve sanjale i planirale.
Zelela je i sad da veruje da ce se ti planovi realizovati,ali srce joj je treperilo i navodilo da misli na zele slutnje.
Iz ordinacije je izasao lekar namrgodjenog lica,mladolikog izgleda koji po nekim njenim merilima nije imao ni trideset godina.
-Doktore kako je moja majka?-ustala je sa stolice i osetila bol u predelu krstiju zbog dugog sedenja.
-Vasa majka mora hitno na operaciju.
-U redu kad moze na operaciju?-upitala je uplaseno.
-Ovde ne moze da se operise!!-izjavio je vise zajedljivo nego profesionalno.
-Ali zasto?-Magdu obli hladan znoj koji je vise podsecao na mrtvacki .
-Zato sto vasa majka nema osiguranje,operacija je skupa. Vidi ovako mala iako je ovo drzavna bolnica ovde neces pronaci lek za nju. Zadrzacemo je na pregledima ali je necemo operisti,sem ako ne skupis sav novac.
-Koliko je to? -svaki njen pokret je cinio da se jos vise nakostresi od neprijatne hladnoce koja ju je tresla. Neizvesnost se osecala u vazduhu.
-200.000 dinara.
Da nije zamrznuta i skamenjena zateturala bi se i pala na istu onu stolicu na kojoj je malopre sedela satima.
-Ali ja.. ja nemam toliko novca..-gutala je knedle koje su bile velicine jajeta. Imala je ustedjevlne li ona nije iznosila bise od 50.000 dinara
-Zao mi je.. nezainteresovano je odmahivao glavom.
-Zar ne postoji drugi nacin?-njene suzne plave oci ponovo su bile pred plakanjem ali nije zelela da ih sad pusti. Doktor koji se do malopre ponasao kao da je ona vazduh pogledao ju je malo bolje. Bila je prelepa devojka samo obucena u dronjke. Oblizao je usne kad je video njene duge izvajane noge i uzak struk. Pomislio je odmah kako bi bilo lepo da ga te noge obuhvate oko struka dok se on nad njom bude nadvijao u njegovom krevetu. Grudi su joj bile dovoljno velike da stanu u njegove krupne sake. Mlada i socna,usput lepa mogao bi da joj napravi izuzetak i ubaci na spisak majku predhodno izgubivsi se u njenom telu.
-Pa mozda... -Dodirnuo joj je zalutali pramen kose i zadenuo ga iza malenog uha.
-Mozda bi mogao da napravim izuzetak,ali ti bi morala meni da ucinis uslugu.
Trgnula se kad mu je iz pogleda procitala nameru.
-Kako se usudjujete?-sklonila mu je ruku i odmakla se od njega.
-Zar nisi pitala da li postoji drugi nacin? Dajem ti ponudu na tebi je da li ces je prihvatiti ili ne.
-Kakav ste vi to lekar? Trebalo bi da lecite narod, a ne da ga ucenjujete.-sa gadjenjem je posmatrala visokog zgodnog lekara,kojeg bi mozda da nije saznala njegovo pravo lice i simpatisala,ovako u njoj se mesalo i gadjenje i prezir.
-Navikni se mala,svet je surov.
Otisao je ali se okrenuo kako bi ponovo video tu lepoticu. Pepeljuga! Da tako ce je zvati,samo ako bude bila njegova.
Magda je ponovo sela na hladnu i neudobnu stolicu i posmatrala  vrata iza kojih je bila njena majka . Njen oslonac i jedina uteha. Tresla se od malopredjasnjeg razgovora. Ona ne moze to da dozvoli. Ne moze... Ili... Da se zrtvuje zarad majke?
-Boze samo neka joj bude bolje. Nemoj da me ostavis samu. Znas da nemam nikoga sem nje.-izgovarala je reci kao molitvu. Ponovo je zaplakala ne mogavsi da se odupre tim mrcnim senkama koje su se nadvile nad njom.
Ni slutila nije da se zapravo iza zida odmah tu nadomak nje nalazi covek koji ce joj biti sve. Covek koji joj nije nista ali koji ce da joj pokloni ceo svet. Slusao je krhku devojku i zapitao se da li bi ona mogla da popuni prazninu koju odavno nastanjuje njegov zivot. To mora biti on! To mora biti sudbina o kojoj mnogi govore.
***
Nakon par sati cekanja Magda je osecala umor,malaksalost i glad koja joj je naglasavala prisutnos glasnom grmljavinom koja joj je dolazila iz stomaka.
Uspela je da ode do toaleta i popije malo vode. Pogled u ogledalo davalo joj je sliku na sta lici. Oci natecene,lice bledo licila je na sve samo ne na samu sebe.
Vratila se ponovo u onaj hodnik i u njemu spazila nosila na kojima se nalazilo telo prekriveno belim pokrivacem.
Noge su je izdavale,srce takodje ali pojurila je ka nosilima u nadi da to nije njena majka.
-Da li ste vi rodjaka gospodje koja je danas popodne dovedena u nasu bolnicu?-Magda je klimnula glavom vidno preplasena sledecom izjavom medicinske sestre.
-Zao mi je vasa majka je preminula.
Magdin svet se srusio. Kao kula od karata. Svaki atom snage ju je izdao i pala je pored nosila. Nije vise imala snage ni da place,ni da se suprostavi bilo kakvim problemima. Bol je kidao na komade. Njeno krhko telo je izgubilo bitku sa emocijama,jedino sto ju je tada preplavilo bila je tama. Crnija od svake noci. Mada jedino sto je cula bilo je: "Pobrinite se za nju, inace cu da vas sve zapalim".

Ko god da je hvala mu,ali zelim ipak da se odmorim od svega.