Irina De Luca II

22

-"Mili..."

Gotovo svako culo u mom tijelu je ponovo dalo znak da sam ziv covjek. Njen promukli glas je bio dovoljan da se vratim iz mrtvih.

-" Ostala sam budna"

Rekla je jedva dok ja padam na svoja koljena pred njom i ljubim njenu slabasnu ruku.

-"Hvala Bogu! Svi su tu u hodniku, cekali smo te jer si odlucila da malo duze spavas"

Moje rijeci proprati vrisak srece od svakog ko je bio ispred sale gde ona lezala.

-" Nemoj da places Matteo, nemoj da places."

-"Vec dva dana si polu budna i rekli su mi da si me dozivala... Izvini sto nisam odmah dosao. Ja bih..."

-" Vristao si, cula sam... Sve je odlegalo od tebe Mili. Ne brini necu ja nigde otici, rekla sam ti volim te u autu, a ti nisi rekao da li volis mene i ljuta sam"

-" Volim te djevojcice ti znas da te volim vise od zivota. Pronaci cu onoga ko ti je ovo uradio"

-" Pusti sve to, molim te nemoj da places ne mogu da te dotaknem i obrisme te suze"

-" Necu, necu da placem..."

Obrisem svoje suze hitro.

-"Odsvirao sam pjesmu za rodjendan, prelijepa je... ali napisao sam veseliju kad izadjes da cujes."

-"Sta si jos radio?"

-" Puno sam mislio na tebe, stalno sam mislio na tebe. Nikada vise ne te pustam ni do terase samu"

-" Gde je moj prsten?"

Izvadio sam iz dzepa oba prstena te joj ih njezno stavim.

-" Boli li te?"

-"Samo mi se spava"

Tiho prosapuce, dok sestra polako otvori vrata.

-"Matteo morate izaci. Doktor ce previti rane i uspavati je da bi odmorila"

-"Hvala vam puno"

-"Nema na cemu"

Rekla je ljubazno dok se ja okrecem ka njoj

-" Moram da odem djevojcice, uzecu tvoje stvari i kad otvoris oci odmah cu doci pored tebe"

-"Obecavas?"

-"Obecavam..."

(***)

《 Oliverova perspekriva》

-" Matteo nece odustati dok ne sazna u sta si nas upetljao!? Zasto dodjavola!"

-" Tvoj sin voli tu malu toliko da bi nas sve napistio i otisao"

-" Znam!"

-"Znas Olivere, znam da znas! Zivot cijele porodice zavisi od svog sina od kog sam 5 puta stariji, a kom moram da zacutim kad progovori"

-" To si i hteo! Dobio si naslednika kakvog zelis ali nisi trebao da mu diras ono najvaznije!"

Moj otac gubi razum. Ne shvata da Matteo ovo nece pustiti tako lako. Posebno ne sada kada je Irina bila pogodjena.

-" Ne moze da otkrije... Niko nikada, ali zato ce Irina otici u Madrid i vise nece sklanjati Mattea sa pravog puta jer njen otac nece dozvoliti da budu zajedno"

-"Nadam se da je tako jer u suprotnom bice kraj nase porodice"

-" Ja sam kriv sto sam dozvolio da se ozeni, on je zapostavio posao, poceli smo da slabino. Morao sam nesto preduzeti."

-" Umalo tada da je ubijes"

-"Nisma namjerno, hteo sam da ga opomenem"

-" Sergio, ovo sto si uradio ce nas kostati i to mnogo"

Napustio sam sobu i duboko disao jer znam da je Matteo sve tragove omeo i sam poceo istrazivati. Nece ovo izaci na dobro, a od njega je Sergio hteo vojnika... nece coveka koji ce produziti lozi iz ljubavi vec vojnika koji ce praviti novac i nikada nikog nece voljeti. Umalo da uspije ali mislio je da ce Irinom naterati da jos vise radi medjutim nije... Nista mu nije bilo vaznije od njene srece, stitio nas je sve kao prije ali nije bio vojnik i to je smetalo Sergiu. Mislim da ce nam nas vojnik kog smo stvorili doci glave.