Iskusniji🔚

XX

"Šta želiš da jedemo?" Voja me upita dok gledamo film na tv-u.

"Nisam gladna." Izgovorim dok gledam film. Fizički sam na ugaonoj garniture dok psihički razmišljam kako će moj život izgledati za par meseci. Voja mi je jasno stavio do znanja da je dete zajedničko id a će zasigurno brinuti o njemu bez obzira da li ja to želim ili ne.

"Moraš da jedeš." Ustane sa ugaone i ode u kuhinju. Otpuhnem na njegov zapovednički ton i prebacim kanal. Ovaj film baš i nije preporučljiv za gledanje sa njim, ne znam zašto sam ga uopšte i pustila.

"Hajmo do grada na ručak, ne moramo uvek da spremamo." Izađi iz kuhinje nakon pet minuta.

"Do grada?" Sumnjičavo ga upitam jer se do sada nismo pojavljivali nigde zajedno. Telefon mi je isključen i niko apsolutno ne zna šta se desilo sa mnom. Sa roditeljima se čujem ili vidim jednom mesečno tako da oni misle da sam na poslu dok sam Mariji rekla da sklapam poslovne dogovore sa klijentima iz inostranstva i da neću uskoro nazad.

"Da, nedelju dana nisi izašla iz kuće po danu." Primetio je. Izbegavam da izlazim danju iz njegovog stana jer ovo je isuviše mala sredina da bi nešto ostalo kao tajna. Ne znam u kom smeru će ići naš odnos ali ne želim ni znatiželjne poglede stanara i komšija.

"To nije tvoj problem i rekla sam ti da nisam gladna." Ljuto mu odgovorim dok uzimam svoj laptop.

"Prestani. Razumem te ali ne možeš tako da živiš dok se beba ne rodi. Moraš da se pomiriš sa činjenicom da si tu gde jesi."

"Izvini?" Besno ga upitam. Ko je on? "Nemaš prava da tako razgovaraš sa mnom."

"Rekao sam samo istinu, ne znam zašto se uporno skrivaš."

"Ne skrivam se." Protiv se dok i sama shvatam da je u pravu.

"Onda nema problema, idemo." Uzima ključeve svog automobile do pogledom proverava da li sam ustala, da li ga pratim.

"Samo da sredim kosu i dolazim." Lako je njemu. On već ima svoju porodicu, iako sam ostvarena i imam sve što želim, mnogi će me svrstati u koš njegovih lakih žena koja je sa njim zbog debelog novčanika. Nikada nije bitno koliko je žena uspešna, potrebna im je samo mala naznaka da bi priče krenule. Ne želim da sutra moje dete sluša te neistinite priče.

Odlučim da se ipak presvučem iako sam i sada sasvim pristojno obučena. Uzmem haljinicu koja mi je malo iznad kolena, uska je i izražava moje obline. Stomačić se još uvek ne vidi tako da još uvek niko ništa neće posumnjati. Haljinica je bela i odlično mi stoji. Četkom pređem još jednom preko kose, stavim parfem i izađem iz sobe.

"Možemo pešaka?" Upitam ga dok idemo ka njegovom automobilu.

"Ne, još uvek ne smeš toliko da se krećeš. Trudnoća ti je visoko rizična." Odgovori mi dok nastavlja da mi objašnjava u detalje. Njemu je ovo sve poznato i zato je dosta opušteniji. Iskusniji je u svakoj oblasti života od mene, zato je uvek jedan korak ispred.

"Hoćeš da odemo na kafu do kafića, a kasnije ćemo na ručak?" Upita me kada startuje motor.

"Može."

Odlično znam u koji kafić idemo, sada sam zahvalna jer je kafić manji, i u većini slučajeva je prazan. Konobar je njegov najbolji drug, ranije je svakog dana u intervalu od 17h do 18h ispijao kafu, u međuvremenu bi pokupio belo, kratko popričao sa mnom i otišao. Osećaje koje mi je tada budio ne mogu ni opisati. Sada iako me dosta toga privlači k njemu, trudim se da mu to minimalno stavim do znanja.

Parkira se na svoje uobičajeno mesto, uzme novčanik pre nego što izađemo. Hodamo jedan pored drugog kao prijatelji. Moramo da prođemo pored radnje kako bismo stigli do kafića. Znam da moram da se javim jer videće me zasigurno. Progutam knedlu kada osetim njegov pogled. Pogledam te zelene oči koje me gledaju ohrabrujuće.