Iskusniji🔚

XXII

Skupim posuđe nakon ručka, Voja je u dnevnoj sobi, igra se sa Lavom.

"Šta radiš?" Uplašim se kada ga čujem iza mojih leđa.

"Sređujem kuhinju, kasnije želim da odem do grada."

"Srediću ja, nema potrebe da se maltretiraš."

"Kada sam već počela, dovršiću." Odbrusim mu iz meni neznanog razloga. Nervira me njegovo ponašanje.

"Zašto se ljutiš?" Ozbiljno me upita.

"Ne ljutim se." Operem tanjir i ostavim ga da se malo iscedi pre nego što ga vratim na mesto. Obrišem kuhinju i pogledam koliko je sati.

Odlično tek je 14h, što znači da imam vremena da ipak odem kod Suze na kafu jer sam joj to i obećala.

"Idem do grada, ne znam kada ću da se vratim. Imaćeš vreme samo za Vidaka i tebe. Sigurna sam da mu je to potrebno."

"Šta ćeš da radiš?" Upita me kao da je čuo samo prvi deo rečenice.

"To ne treba da te zanima. Ovde sam samo iz jednog razloga i nikada to ne zaboravi." Obavestim ga dok izlazim iz kuhinje. Zadrhtim kada mi prepreči put i unese mi se u lice. Posmatra me par minuta.

"Tata, ja hoću da idemo negde." Vidak se pojavi na vratima kuhinje što nas istog trenutka pomeri sa mesta.

"Vidače, danas moram da završim neke obaveze, ne mogu da idem nigde." Lepo mu objašnjava dok ga podiže u naručje.

"Ali tata, ja hoću u park." Tvrdoglavo nastavlja po svom. U potpunosti ga razumem jer na ovako lep i sunčan dan ni ja ne bih volela da sedim u kući.

"Ići ćemo u park ali neki drugi dan." Ostavim ih da sami reše dok odlazim u sobu kako bih se presvukla.

"Zašto ne mogu sa tobom?" Vidak me iznenadi kada me upita.

"Sa mnom?" Iznenađeno upitam dok stežem torbicu u ruci.

"Da, biću dobar. Slušaću te šta god da mi kažeš." Slatko mi govori dok molećivo gleda Voju. Toliko je presladak, mogu reći u potpunosti Vojina kopija.

"Ja.. ne znam." Iskreno izgovorim dok tražim pomoć.

"Tata, mogu?" Najzad njega upita dok ja gledam kako Voja razvija nešto u svojoj glavi.

"Ako Anđela želi da te vodi sa njom možeš, ali mislim da ima neke obaveze."

"Molim te." Maleni sklopi ruke dok me gleda tim prelepim okicama.

"Okej, hajde." Najzad pristanem dok maleni skakuće po stanu.

"Idi po jaknu dok se ja obujem." Prekidam njegovo skakutanje dok gledam Vojin osmeh. Tako je savršen dok se tako smeje.

"Spreman sam." Vidak skoči dok trči ka meni. "Najbolja si." Skoro padnem kada skoči na mene, grli me tako slatko. Voja primeti moju zbunjenu facu ali ništa ne kaže. Drago mi je jer me Vidak ne gleda popreko.

"Gde su patike?" Voja ga upita kako bi ga sklonio.

"Evo." Uzima svoje patike i odlazi da sedne na stolicu kako bi se obuo.

"Ne smeš da skačeš tako, ona nosi malu bebu i moraš da paziš." Voja mu tiho objašnjava dok ja čekam da krenemo.

"Nosi moju malu sestru?"

"Da, možda je sestra ili brat. Ne znamo još uvek."

"Idemo?" Prekinem njihov razgovor jer stvarno želim da stignem da popijem kafu sa Suzom.

"Da, da." Vukan istog trena skoči sa stolice, ostavi brzinski poljubac Voji i pruži mi ruku.

"Mali, budi dobar." Voja ga opomene. "Sačekaj minut." Zamoli me dok odlazi ka sobi.