Iskusniji🔚

XV

Mesec dana kasnije

"Molim?" Javim se kada ugledam da me Ana zove.

"Hej, nadam se da ti ne smetam."

"Ne, nikako. Završila sam sve obaveze, sada odmaram. Kako si ti?"

"Imam mali problem. Nataša je bolesna a Mina ima neke private obaveze. Da li možeš, molim te, bar nedelju dana da dođeš?"

"Mogu, nije mi nikakav problem." Iskreno odgovorim dok u glavi razmatram sve sastanke koje imam za sledeću nedelju.

"Onda vidimo se od ponedeljka. Spasila si me." Kratko popričamo pre nego što prekinem poziv.

Ustanem kako bih potražila neku dobru knjigu na polici, skuvam kafu i udubim se u čitanje. Iako uživam u ovoj letnjoj romansi, odlučim da večeras odem u krevet malo ranije. Osećam se izuzetno umorno iako ne znam koji je razlog, s obzirom da sam danas odmarala.

Ponedeljak

Kupim kartu na autobuskoj stanici sa koferom u ruci, vraćam se u svoj stari grad. Pet godina je prošlo od kada sam ga napustila i dolazila sam isključivo na par sati. Autobus kreće za desetak minuta, zauzela sam svoje sedište, listam instagram i prisećam se svih trenutaka.

Toliko lepih trenutaka sam proživela u tako malom gradiću, iako se radije ne bih vraćala, jednostavno ovo je mala usluga koju mogu učiniti.

Pustim svoju omiljenu listu dok autobus kreće. Ana mi je obećala smeštaj, tako da ne brinem oko toga. Udahnem duboko nakon vožnje od pola sata, automobil sam ostavila Mariji jer se njen pokvario.

Ana je obećala da će me sačekati na stanici, obećanje je i ispunila. Iako je zahtevala da nedelju dana budem kod nje ipak sam odlučila da ću biti u starom stanu. Istuširam se i odlučim da obrišem prašinu i rasporedim stvari kada uđem unutra. Moram i frižider da napunim ali to ću uraditi već sutra. Napolju je skoro mrak i ne mogu da verujem da sam skoro celog dana čistila.

Navijem alarm nakon što sam se okupala. Kosu sam isfenirala i spremna sam za spavanje.

"Dobro jutro." Ana je očigledno stigla pola sata ranije. Pljeskavice su ispečene, sve je na svom mestu, kafa je stigla. Običaj koji je aktuelan već 5 godina. Svakog jutra nakon što se pripreme pljeskavice za prodaju, ispija se jutarnja kafa. Iako mi je nedostajao taj osećaj, nikada ne bih menjala svoju sadašnju slobodu.

"Dobro jutro. Kako si?" Ana me upita kada obučem majicu koju mi je juče donela.

"Odlično sam, pomalo mi je nedostajao ovaj gradić."

Treći dan, ponovo se osećam umorno ali to ni sa kim nisam podelila.

"Šta želiš da jedemo?" Ana me upita kada se smanji gužva.

"Možemo picu." Predložim iako mi se ništa ne jede.

"Može, hoćeš da nam kupiš?"

"Hoću." Uzmem novac koji je ostavila na stolu. Picerija je na drugom kraju ulice ali ovaj svež vazduh mi prija. Prolazim pored "njegovog" kafića brzim korakom. Nisam sigurna gde se sada nalazi ali ne bih volela da ga sada vidim.

Brzo kupim picu i vratim se u lokal. Uzdahnem umorno kada ugledam red ispred radnje.

"******, izvolite." Javim se na telefon sa kog preuzimamo narudžbine.

"Da li može jedno pileće belo u lepinji?" Naježim se dok na brzinu gledam u Anu. On je.

"Može, naravno."

"Važi. Za koliko?"

"Deset minuta." Odgovorim dok mi glas drhti.

"Važi, ćao." Prekinem poziv na brzinu, ostavim telefon i odlazim u magacin po belo.

Upakujem belo u lepinju i pređem na prilog. Ana je preuzela pakovanje porudžbine dok ja naplaćujem. Odličan smo tim.

Odahnem kada ugledam njegovog druga kako ulazi u radnju. Pomalo sam se razočarala jer je on samo naručio ali drago mi je jer nije došao on.

"Bleda si." Ana konstantuje dok jedemo picu.

"Ne znam zašto." Iskreno joj kažem jer se sada osećam malo bolje. Pica mi se ne sviđa.

"Ova pica je katastrofa." Kao da čita moje misli, Ana izgovara dok baca svoje parče u korpu za smeće.

"Mislila sam da se samo meni ne sviđa, ali stvarno je odvratnog ukusa." Priznam i ostavim svoje parče, možda kasnije pojedem iako ni sama u to ne verujem.

"Idemo da dodamo prilog i završile smo za danas."

"Važi, očistiću onda magacin dok ti završiš papirologiju." Predložim kako bi što pre završile i otišle kući.

"Može, odlično." Pomalo me hvata mučnina zbog pice, sigurna sam da više nikada neću u tom lokalu kupiti picu. Užasna je.

***

Budim se i shvatam da već kasnim. Imam deset minuta da se spremim, uopšte ne znam kako sam uspela da se uspavam.

"Zašto izgledaš kao da si ustala pre dva minuta?" Ana me upita dok na brzinu oblačim majicu i odlazim na prilog.

"Uspavala sam se nekako. Nisam uopšte čula alarm." Iskreno odgovorim dok naplaćujem gurmansku. U glavi računam koliko treba da vratim kusur dok se mučnina ponovo javlja u stomaku.

"Dešava se svima."

Tri sata je prošlo, gužva je nenormalna. Pitam se da li je ovo jedina brza hrana u ovom malom gradiću iako sam i sama svesna da ih je još 5 najmanje.

Konačno na polovini smene odahnemo kada se gužva smanji. Vreme mi brzo leti, neverovatno je da sam ovde još tri dana i ponovo odlazim.

"Hoćeš da počistiš ovde, ne mogu više da izdržim? Potrebna mi je cigareta." Ana me fino zamoli dok gleda u cigarete koje stoje neotpakovane.

"Hoću, izađi slobodno."

"******, izvolite." Ana se javi na telefon dok uzima cigarete i upaljač.

"Staviću belo i napraviću gurmansku pa ću onda da zapalim."

"Izađi slobodno, srediću sve sama."

"Sigurno?" Pita me još jednom ali najmanji problem mi je da pripremim sve to sama i da sredim.

"Hvala ti." Izlazi iz radnje brzo pre nego što uđe još neko ko će pola sata da razmišlja šta bi da jede.

Gurmanska je gotova, belo stiže za minut, zato odmah počinjem da čistim kako bismo kasnije zatvorile brže. Mučnina me ponovo hvata, ovog puta sve više i više. Trčim do wc-a i izbacim sve što sam tokom dana pojela.

"Anđela, je l si dobro?" Ana odmah dolazi za mnom.

"Mhm." Samo kratko joj odgovorim dok pijem vodu kako bih se malo osvežila.

"Upaliće se belo." Upozorim je.

"To je sada najmanje bitno. Dođi, sedi." Spustim se na stolicu u magacin dok cela drhtim.

"Doneću ti vodu još malo."

"Dobro sam, zaista." Trudim se da je ubedim dok hodam za njom.

"Rekla sam ti da sediš, zašto si ustala?" Okrene se kako bi me pogledala.

"Dobro sam." Još jednom joj ponovim dok hvatam ubrus kako bih očistila sto.

"Ne možeš u tom stanju da čistiš, vidi koliko si bleda."

"Mogu, stvarno." Uporno nastavim. Jednostavno ne mogu da sedim.

Nastavim da čistim dok osećam blagu vrtoglavicu ali ništa strašno.

"Ćao devojke." Čujem tako poznat glas ali toliko je daleko. Okrećem se kako bih proverila da ne haluciniram ali jedino što vidim jeste mrak.