Iskusniji🔚

Epilog

5 godina kasnije

"Mama! Mama!" Začujem sićušni glas moje male devojčice.

"Molim, ljubavi?"

"Zašto tata nije došao?" Tužnim glasom me Lea upita dok gleda kroz prozor.

"Doći će. Otišao je po Vukija."

"Ali trebao je da bude ovde pre 5 minuta." Pokaže mi na sat.

"Doći će, ljubavi. Zašto se ne igraš?"

"Mama, meni se uopšte ne sviđa Vukijeva mama. Ona me ne voli."

"Odakle ti to ljubavi? Samo ti se tako učinilo."

"Ne, mama. Ona se uvek dere i gleda me namrgođeno. Ti se tako ne ponašaš prema Vukiju."

"Učinilo ti se, srećo. Volimo vas podjednako."

"Ja ne želim da više idem sa tatom po Vukija. Kada god tata nije tu, ona se loše ponaša." Namrštim se dok gledam kako Lea kreće da plače.

"Dođi." Podignem je sebi u krilo i ostavim joj poljubac.

"Zašto mi to nisi ranije rekla? Zbog toga nisi htela da ideš sa tatom?"

"Da. Ona mi kaže da je moja mama kurva koja je uhvatila tatu samo zbog toga što je bogat. Mama, šta to znači da si kurva? To je nešto lepo?"

"Nije, ljubavi i nemoj ni slučajno to tati da kažeš."

"Zašto te onda ona tako naziva?" Obgrli me svojim rukicama dok se ja pitam šta da odgovorim? Ćutala sam jer sa njom imam minimalan kontakt, Vukan i Lea se super slažu i želim da tako i ostane.

"Verovatno je pogrešila. Hoćeš sada da se zajedno igramo?" Suze svog deteta ne praštam.

"Stigao je tata!" Skoči brzo i otrči u dvorište kada začujemo Vojin automobil.

"Princezo, nisam bio tu samo 20 minuta. Toliko sam ti nedostajao?"

"Da! Obećaj mi da više nikada nećeš da ideš kod zle tete?" Plačljivo ga upita dok joj on uputi zbunjen pogled.

"Srećo, Vuki je došao. Zašto mu ne pokažeš nove igračke koje smo vam kupili?" Skinem je na pod dok joj mirnim glasom objašnjavam.

"Dobro." Zagrli kratko Vukana dok melanholično uđe u kuću.

"Šta se dešava?" Upita me zbunjen dok idemo u kuhinju.

"Mislim da je vreme da otvorimo sve karte. Ćutala sam zbog Vukana ali sada je prešla svaku meru. Leu neće niko dirati pa makar to bila i gospođa Ivona.

"Šta se dogodilo?"

"Prošlog puta kada si otišao po Vukana, nazivala me je kurvom i svašta pričala Lei. Mislim da je vreme da popričaš sa njom, ovo joj je poslednja šansa i poslednji put da će proći ovako tiho."

"Poslednji put? Imaš još nešto da mi kažeš?"

"Nemam. Idem da pripremim ručak." Izađem iz kuhinje jer moram da proverim da li dolaze naši roditelji. Jasno su se protivile obe strane, razlika u godinama, moji su konstantno gledali njegovu prošlost i sumnjali da će se promeniti ali promenio se. Jednostavno, izabrao je porodicu i do sada nijednom nije izigrao moje poverenje.

Pet godina je prošlo od kada se rodila Lea, komplikacije tokom porođaja su izgledale sasvim uobičajene ali kada na sve dodamo i nespretne i neodgovorne doktore, uskratili su mi mogućnost da ponovo ostanem trudna.

Na početku mi je bilo teško ali kasnije sam zahvalila Bogu na Lei. Vukana podjednako smatram svojim sinom jer je zaista divan. Nikada ga nisam gledala drugačije i verujem da je zato naš odnos perfektan.

"Dolazim ubrzo." Poljubi me pre nego što izađe iz kuće, udahnem jer se samo nadam da će sve završiti onako kako i treba.

"Mama, samo da proverim, dolazite danas?"

"Dolazimo. Možda zakasnimo par minuta jer završavamo neke obaveze ali dolazimo."

"Važi, vidimo se onda kasnije."

"Vidimo se, dušo."

"Zdravo, kako ste?"

"Dobro sam dete, kako si ti?" Vojina majka me upita milim tonom.

"Svi smo dobro. Samo sam htela da proverim da li dolazite danas na ručak?"

"Dolazimo. Tvoj svekar bi krenuo istog trena ali ne želimo da smetamo."

"Ne želim to ni da čujem. Uvek ste dobrodošli."

"Ne, zaista ne želimo da smetamo."

"Deca se igraju, ja krećem sa pripremom ručka, Voja završava neke obaveze, tako da možete doći i odmah ako tako želite."

"Videću sada sa njim, ali verujem da smo tu za jedan san." Kroz smeh mi govori.

"U redu, vidimo se." Verujem da su svi mislili da je u početku u pitanju samo moja gluma i da ću odbaciti Vukana kada rodim svoje dete. Ne mogu da ih osuđujem jer me nisu dobro ni upoznali, ali sada vidim kako je zapravo Vojina majka ponosna na njegov konačan izbor.

Iako je sve bilo neočekivano, na kraju je sve ispalo baš kako treba.

"Mama, ja sam gladna." Lea se prva pojavi a za njom i Vukan.

"Šta radiš, mama?"

"Pravim kolače. Hoćete sendvič da vam pripremim?"

"DA!" Lea se oglasi dok Vukan samo potvrdi klimanjem.

"Vuki zašto si tužan?" Upitam ga dok gledam kako mirno sedi na stolici.

"Nisam." Tiho izgovori dok sleže ramenima.

Odlučim da ne postavljam puno pitanja ali Voja se definitivno mora ovim pozabaviti.

"Evo, izvolite. Pojedite koliko možete, ručak će svakako još malo."

"Važi." Oboje u glas izgovore dok se ja vraćam pripremi kolača.

Vrata lupe, ja skočim dok me Vukan i Lea pogledaju. Izađem u hodnik i ugledam Voju kako besan ide ka nama.

"Tata je slučajno zalupio vrata." Opravdam ga dok se oni malo umire. Primetim da je izuzetno besan, zato ništa ne pitam.

"Mi smo završili." Lea kao njihov zastupnik mi pokaže na njihove tanjire. Uzeli su tri zalogaja i ostavili ali i sama sam im rekla da pojedu koliko mogu.

"Dobro, možete da se igrate." Čim izađu iz kuhinje Voja me privuče u svoj zagrljaj.

Ne govorim ništa samo ga grlim. Kada god nam je teško utehu pronalazimo u zagrljaju.

"Idi, odmori malo. Još malo će svi biti ovde a ne želimo sada da im objašnjavamo ništa. Biće sve u redu."

"Ne treba ti pomoć?"

"Ne, stiže sve na vreme."

"Hvala ti." Poljubi me, još jednom me kratko zagrli pre nego što izađe iz kuhinje.

Znam da će život biti takav, nailazićemo na prepreke ali suština i jeste da sve to prebrodimo zajedno. Ja sam spremna da svaku prepreku zajedno proživimo a siguran sam i da je on.

Za kraj, nismo se venčali i ne planiramo. Živimo u našoj kući, sasvim lepo i bez papira. Oboje smo se složilli da taj papir ništa ne bi promenio. Zato osim vereničkog prstena ne nosim ništa drugo. Dovoljno je da mi znamo gde pripadamo i koji su nam životni ciljevi.

______________________

Kraj!

Druženje nastavljamo u priči "30 sekundi".

Neću tagovati nikoga jer ne želim da nekog zaboravim ali vi koji pratite moj rad od samog početka znate koliko cenim svaki vaš komentar. Drago mi je jer ste tu!

Ne želim da dužim jer ovo nije kraj, bar ne našem druženju. Do sledeće priče!