Iskusniji🔚

XXIII

"Zamišljena si?" Voja me upita dok ispijamo toplu čokoladu koju nam je on pripremio.

"Ma ne." Odmahnem glavom dok udišem taj čarobni miris. Sedimo jedan kraj drugog. Komunikacija nam je sada na dosta boljem nivou.

"Šta te muči?" Licem se unese u moje. Proučava me svojim zelenim očima, ruka mu je iznad moje glave dok je u potpunosti posvećen meni.

"Smejaćeš se." Odlučim se za bolju varijantu.

"Slušam te." Ozbiljnim, dubokim glasom, izgovori.

"Jede mi se sladoled."

"Doneću ti, ima u frižideru."

"Nema, Vukan je uzeo poslednji."

"Okej, kupiću ti onda. Dolazim za par minuta."

"Stvarno?" Upitam ga.

"Da, dolazim za par minuta."

Uzdahnem dok gledam kako oblači jaknu, uzima ključeve i izlazi iz stana. Frustrirano prebacim kanal, nervira me apsolutno sve. Osećam se kao da sam u pms-u.

Ustanem sa ugaone kako bih se malo razmrdala, celog dana presedim ili u dnevnoj ili u spavaćoj sobi, već polako počinje da me ubija jedan isti ritam, svakog dana. Odradim nekoliko vežbice kako bih se malo razmrdala, odlučim da ipak pronađem neki kanal sa filmovima. Komediju po mogućstvu.

"Kupio sam ti sladoled." Voja se napravi kao da kašlje, istog trenutka prestanem sa vežbanjem. Pogledam ga i shvatim da mi gleda zadnjicu.

"Hvala ti ali više mi se ne jede." Iskreno priznam dok stojim naspram televizora.

"Ostaviću u frižideru, uzećeš kada ti se jede." Okreće se i odlazi u kuhinju.

"Mhm."

Čudan je od kada se vratio iz prodavnice. Ne razumem u čemu je problem?

"Sve okej?" Upitam ga jer ne volim da ga gledam ovakvog.

"O da, zašto?" Približi mi se, posmatra me, ne trepćem dok gledam u to savršeno lice. Posle toliko godina ostao je isti. Jedan je život, zar ne? Sama sebi postavljam pitanje jer želim, toliko želim da se sada nađem u njegovom zagrljaju. Želim da ga ljubim i pretvorim ovu noć u nešto novo, drugačije.

"Samo si čudan." Promuklo izgovorim dok podižem ruku do njegovog lica. Gleda me tako prodorno, ali apsolutno ništa ne mogu da pročitam u tom pogledu.

Trenutak prekine njegov telefon koji se oglasi.

"Molim?" Javi se, slučajno mi se približi još više dok priča na telefon.

"Da, kući smo." Odgovori dok ponovo vraća pogled na moje lice.

"Ne znam, ne. Nismo. Da, tačno. Vidimo se." Toliko sažeto odgovara da ništa nisam shvatila. Shvatim da je nepristojno što mu prisluškujem razgovor pa se okrenem ka tv-u. Uzdahnem dok gledam trenutak na filmu kako dečko devojci izjavljuje ljubav.

Ljubav? Totalna nepoznanica za mene. Osećanja ne pokazujem najbolje, ali kada volim spremna sam na sve. U životu sam bežala od osećajnih ljudi, smatrala sam da me takvi guše, a sada... Sada žudim za ovim čovekom, za gram njegovih emocija.

"Neki ortaci su izašli na piće..." Znam nastavak ove rečenice. Klimnem glavom potvrdno, on vodi svoj život, nema razloga da meni polaže račune gde ide i šta radi.

"Okej je, izađi slobodno." Prekinem ga jer ne želim da slušam kako će izaći na samo jedno piće. Već u glavi vidim ceo tok večeri.

"Dozvoli da završim. Želim da idemo zajedno.."