Iskusniji🔚

XVII

U glavi mi je totalni haos. Da li ću uspeti sama? Kako dalje? Da li sam spremna na ovako veliki korak? Na mali trenutak sam pomislila na njega. Ali šta bih uopšte mogla da mu kažem? Kako? Sasvim nepromišljeno, napravio je još jedno dete. On već ima svoju porodicu, ima svoje dete kome je posvetio ceo svoj život.

Iako živi sam i nema nikakvog kontakta sa bivšom devojkom, ja to ne želim. Iako je slobodan, ja sam druga žena. Druga žena, koja nosi njegovo drugo dete.

Guši me ova soba, zidovi i trenutna samoća. Odlučim da ipak prošetam, udahnem svež vazduh i donesem odluku.

Obučem sive pantalone, sivu bluzicu i jaknicu preko. Iako sunce greje, hladno je. Vreme je totalno promenljivo i to me nervira. U toku dana promene se četiri godišnja doba.

Prođem pored radnje, javim se Ani i odlučim da se ne zadržavam puno.

"Kako si?" Ana me kratko pita. Ne traži odgovore, ne zanima je i drago mi je jer se ne meša u moj život. Jednostavno ne volim takve ljude.

"Dobro sam. Žao mi je što je ovako ispalo." Iskreno joj se izvinim. Niko nije ovo imao u planu.

"Sve je u redu. Bitno je da ste vi dobro." Pogleda u moj stomak dok joj je na licu maleni osmeh.

"Idem da prošetam, vidimo se kasnije."

"Važi." Šetam gradom bez ikakvog plana gde zapravo želim da odem.

Već sat vremena hodam, neke odgovore sam pronašla ali toliko sam zbunjena. Sada kada radim na karijeri, beba mi nije bila u planu. Odlučim da sednem u obližnjem parku. Deca trče unaokolo dok se majke međusobno druže. Sve ljuljaške, klackalice i vrteške su zauzete. Deca su srećna i sama se smejem dok ih gledam.

Da li ću ja moći svom detetu da priuštim zdravo i srećno detinjstvo? Sama sebe pitam iako i sama znam da ću se svim silama truditi, jednostavno neke stvari ne mogu predvideti.

"Koliko si trudna?" Uplašim se kada čujem glasić pored mene. Okrenem se i ugledam mladu devojku kako posmatra ostale mališane kako se igraju.

"Izvini, nisam htela da te uplašim. Pretpostavljam da si trudna jer neprestano maziš svoj stomak." Pokloni mi mali osmeh dok gleda u moj ravan stomak.

Pogledam je i shvatim da je zapravo i ona trudna. Njen stomak je i te kako vidljiv.

"Ja sam u sedmom mesecu. Vreme mi neverovatno brzo prolazi. Onaj dečak sa crnim loknicama je moj bratanac." Rukom mi pokaže na dečaka koji mi je okrenut leđima.

"Jas am na početku trudnoće." Najzad i ja progovorim dok gledam kako se nekoliko muškaraca približavaju klupi na kojoj sede jedna mala ali vesela ekipa žena. Parovi. Nasmejani su, gledaju svoje mališane i nešto komentarišu. Srećne porodice.

"Zašto si sama?" Najzad postavi najteže pitanje.

"Samo sam izašla da udahnem sveć vazduh, već je vreme da krenem."

"Drago mi je da smo se upoznale, ranije te nisam viđala u gradu."

"Privremeno sam ovde." Kratko joj kažem dok ustajem sa klupice.

"Volela bih da se vidimo ako imaš vreme. Ja sam ovde još nekoliko nedelja tako da nemam baš sa kim da izlazim.." Naježim se dok želim da pobegnem iz ovog parka.

"Nadam se da me niste dugo čekali." Prekine je u polarečenice. Ne okrećem se jer sam osetila njegovo prisustvo i pre nego što je progovorio.

"Nismo, imala sam društvo tako da mi je vreme brzo proletelo." Gleda ga sa toliko ljubavi, ne želim da se okrenem već bih samo da nestanem.

"Nisam vas upoznala. Tako sam nekulturna." Smeje se dok ustaje i ona sa klupice.

"Usput, nismo se ni mi upoznale. Previše sam brbljala." Nasmeje se dok mi pruža ruku. "Ja sam Milena."

"Anđela."

"Kako divno ime imaš. I moja najbolja drugarica se tako zove." Nastavlja da priča dok ja gledam Voju.

"A ovo je Voja, moj brat od strica, ali kao da mi je rođeni." Osetim olakšanja kada izgovori da joj je ipak samo brat.

Pruži mi ruku dok se kao upoznajemo. Ovo smo mi. Dok u svom stomaku nosim njegovo dete, ispred drugih se prvi put upoznajemo.

"Da li znaš da je i Anđela trudna? Ona je tek na početku ali predložila sam joj da se povremeno družimo." Nastavlja da priča dok Voja i ja ćutimo. Mislim da je više iznenađen jer me je pronašao sa njom u parku. Zasigurno nije ni čuo da sam trudna.

"Zašto ne bi otišle sada na kafu? Završio si sve obaveze?" Upita ga dok on proverava telefon.

"Upravo sam sve završio, sada možemo na kafu." Pogleda me i namigne mi dok odlazi po svog sina. Podiže ga u naručje i ljubi ga u obraz. Iako više nije mali, dečak ga toliko čvrsto grli da imam osećaj da će ga udaviti svakog trenutka. Instiktivno zakopčam jaknicu kao da ču time zaštiti svoju bebu. Ne želim da sazna istinu.

"Stvarno žurim." Obratim se Mileni jer ne želim da ga gledam. Svaki njegov pogled me je skupo koštao. Jednostavno sam slaba na njega.

"Hajde, jedan je život. Zar ti nije žao? Ovde sam sama, Voja radi a ja se dosađujem tokom celog dana." Mrzim to što ne mogu u ovom trenutku da je odbijem.

"Okej, ubedila si me." Nasmejem se dok idemo ka kafiću. Znam da ćemo otići u njegov kafić, isti onaj iz kog sam pobegla pre par godina.

U kafiću je pretoplo. Skinem jaknu dok se on srećom smešta preko puta mene. Parfem nije promenio i još uvek ima isti uticaj. Opčinjena sam. Devojke ga merkaju dok nam naručuje piće.

"Ja bih cedevitu." Izgovorim dok on naručuje tri kafe. Sasvim sigurno nije čuo da sam trudna.

"U redu, onda dve kafe i jedna cedevita?" Konobar nas upita.

"Da i jedan negazirani sok." Voja doda pre nego što konobar ode.

Brzo se vraća sa našom porudžbinom i zahvalna sam mu na toj brzini. Nadam se samo da ću otići pre nego što Voja bilo šta shvati.

Uglavnom Milena priča dok mi pažljivo slušamo. Pokušavam da gledam u nju dok osećam njegov pogled na meni. Ali ovog puta to sebi ne mogu da dozvolim.

"I kako napreduje tvoja trudnoća?" Milena me upita dok Voja otpija svoju kafu. Pogledam ga i primetim da je šokiran. Bila sam u pravu, ranije uopšte nije ni čuo.

"Za sada je sve u redu." Šturo odgovaram dok ispijam cedevitu do kraja.

"Koja si nedelja?" Milena znatiželjno upita i sada već ne znam odgovor na ovo pitanje.

Voja ostavlja svoju kafu dok punu pažnju posvećuje mom odgovoru. Ne mogu da slažem jer je sasvim primetan moj ravan stomak. Suviše je ravan da bih slagala za nekoliko meseci više.

"Nekoliko nedelja." Neodređeno i kroz zube procedim, promumlam samo kako ne bi shvatio dok se pravim da ne vidim njegov pogled.

"Nisi udata?" Odmah ispali sledeće pitanje i već počinje da me nervira.

"Ne, samo živim sa dečkom." Slažem bez da trepnem.

"To je lepo."

"Mhm." Spustim čašu nakon što sam ispila cedevitu.

"Stvarno bih morala da krenem." Obraćam se Mileni dok ustajem kako bih obukla jaknicu. Ne promiče mi ni njegov pogled koji je usredsređen na moj stomak.

"Volela bih da se vidimo, svakako drago mi je da smo se upoznale." Milena mi iskreno prizna dok me privlači u zagrljaj koliko joj to dozvoljava njen veliki stomak.

"I meni je drago, vidimo se." Osmehnem joj se i mahnem im dok izlazim iz kafića.

Njegov pogled je na meni, ovog puta je mračan. Pažljivo je slušao naš razgovor, ali ništa nije rekao.

"Čekam te u mom stanu. Siguran sam da ćeš doći." Pročitam poruku kada mi zavibrira telefon i znam da nemam drugog izlaza.