Iskusniji🔚

X

Pakujem svoje stvari i ne mogu da verujem da odlazim iz ovog grada. Tako mi je brzo proletelo vreme, upoznala sam nove ljude, ispunila mnogobrojne ciljeve a sada odlazim iz grada u koji više ne želim da se vraćam.

"Još koliko imaš?" Mama me pita dok mi pomaže pri pakovanju. Za samo par sati moram da pokupim sve svoje stvari i izađem iz stana u kome sam provela 5 godine. Prosto neverovatno. Odlazim u drugi grad, započinjem novo poglavlje, bez poznatih ljudi. Bez poznanstva, samo sa dva kofera u ruci.

"Samo još par sitnica mi je ostalo." Odgovorim dok mi sećanjem lete svi trenutci koje sam provela u ovoj malenoj sobi. Iako sam se žalila, vremenom sam se vezala za nju. Toliko lepih trenutaka je baš u njoj proslavljeno, toliko puta sam sama plakala na ovom krevetu, a sada odlazim.

Nekoliko meseci kasnije

„Zašto ne bi izašla sa nama?" Marija me upita dok stavlja maskaru na svoje već duge trepavice.

„Moram da učim." Ponovo lažem. Ne želim da izlazim, želim samo da što pre završim fakultet i odem što dalje iz ovog grada, države.

„Ne moraš, zajedno spremamo iste ispite i ovaj smo pripremile odlično. Sada samo tražiš razlog da ostaneš u stanu, sama." Sasuje mi svu istinu u lice dok traži u ormanu šta će obući.

„Samo mi je potrebno više vremena da se bolje pripremim nego tebi. Znaš da mnogo lakše učim kada sam sama."

„Znam ali već si sve naučila. I izaćićemo na samo par sati, možeš i posle toga da štrebaš." Isplezi mi se dok oblači crne farmerke i plavu bluzicu.

„Ne mogu ovog puta."

„Prestani da misliš na njega. Svakog dana si u stanu nakon faksa, štrebaš i jedeš jednom dnevno. Pogledaj se!" Odbrusi mi i ovog puta stvarno spustim pogled na moje telo. Nosim majicu dva broja veću i crne helanke.

„Šta mi fali?" Upitam je iako i sama znam. Desetak kilograma mi fali.

„Fali ti desetak kilograma, izgledaš kao da imaš anoreksiju. Obuci ovo, čekam te u dnevnoj sobi." Baci mi crne farmerke i crvenu bluzicu. Razmišljam o njenim rečima i u pravu je. Nataša je bila u pravu.

Koliko god da sam te noći pokušavala da isključim svoja osećanja zapravo samo sam ih još više probudila. Bilo je to jače od mene.

Ustanem i stanem ispred ogledala. Oblačim se sporo dok gledam svoje tamne podočnjake. Dohvatim puder, nanesem tanji sloj a onda preko nanesem i kameni puder. Prikrijem bar malo podočnjake.

„Spremna?" Marija uđe u sobu. „Vau." Šokirano me gleda. „E tako je već mnogo bolje, 'ajmo." Dohvati me za ruku i bukvalno izbaci iz stana.

„Gde idemo?"

„Samo do kafića, nećemo dugo."

„Okej." Sada mi je već totalno ne bitno koliko dugo ostajemo, najveći problem je izaći iz stana.

Smestimo se za prvi slobodan sto dok čekamo ostalu ekipu. Od kada je počeo fakultet sa Marijom smo pronašle nove prijatelje, na faksu smo svi zajedno dok ja uspešno eskiviram izlaske. Bar je to do sada bilo uspešno.

„Izvolite." Konobar nam se obrati dok ja razmišljam šta bih mogla da naručim.

„Ja ću neki koktel." Marija istog trenutka odgovara.

„Ja hoću hladan nes i coca colu."

„Okej." Brzo se okrene i izgubi se u masi.

„Stvarno?" Marija me upita dok svaki minut gleda na telefon.

"Da, ne pijem više koktele." Od tog dana.

"Kako želiš." Ne insistira više i zahvalna sam joj zbog toga.

"Ko sve dolazi?" Upitam je jer smo ovde već desetak minuta.

"Standardna ekipa."

"Okej." Pod standardnom ekipom podrazumeva Andreja, Nemanju, Marinu i Stevana. Sa njima smo redovno u kontaktu i njihovo društvo mi izuzetno prija.

"Malo kasnimo." Andrej razvlači rečenicu dok mi prilazi sa velikim osmehom na licu. Izuzetno je lep, duhovit i šarmantan.

"Mislile smo da ste se predomislili." Našalim se dok ustajem kako bih se pozdravila sa svima.

"Pa ko je to odlučio da nam se pridruži konačno." Marina me pecne dok me grli prijateljski.

"Šta pijete?" Nemanja pita dok zauzima stolicu pored mene.

"Jas am naručila koktel, gospođica se ipak opredelila za coca colu." Marija deklamuje u isti trenutak kada konobar donosi naše piće.

"Podržaću njen izbor." Nemanja i Andrej u isti trenutak izgovaraju. Nastaje smeh za našim stolom dok konobar preuzima njihove porudžbine.

"Šta se desilo ovog dana da si ti odlučila da izađeš sa nama?" Marina ponovo započinje istu temu.

"Ništa posebno, samo je Marija ovog puta bila ubedljivija." Nasmejem joj se zahvalno jer sam joj zaista zahvalna. Dovoljno sam patila sama.

Kada završe sa ispitivanjem zašto sam odlučila da izađem, odmah započinju neutralne teme. Uživam dok slušam njihove dogodovštine sa letovanja.

"Marija? Je l si dobro?" Stevan je pita dok je udara kako bi se povratila. Uporno kašlje, zasigurno jer je otpila veći gutljaj koktela.

"Ne okreći se. Moraš da izađeš odavde. Odmah." Tiho govori kada konačno udahne vazduh. Svi iz ekipe je gledaju dok mi se obraća, toliko tiho priča da je i mi jedva čujemo.

"Zašto?" Upitam je dok odlučujem da se okrenem kako bih videla šta ju je toliko iznenadilo.

"Ni slučajno." Brzopleto mi govori kada shvati moju nameru.

"On je tu." Izgovara mi dok otpijam gutljaj coca cole. Sada sam ja ta koja se guši. Ali nažalost ceo kafić gleda u naš sto ovog puta.

"Video te je." Marija potvrdi moje misli dok preplećem prste moje ruke sa Andrejem. Ne znam zašto baš sa njim ali on je tu prvi sa desne strane. Iznenađen je mojim postupkom ali ništa ne govori.

"Dolazi." Marija otpija gutljaj koktela dok gleda šta će se dalje dogoditi. Osećam se kao da sam u nekom filmu.

"Ćao." Naježim se dok čujem njegov glas. Osećam njegov parfem svuda oko sebe.

"Da li mogu da pozajmim vašu drugaricu na minut?" Upita dok gleda direktno u mene.

"Nažalost ne, krenuli smo već." Ustajem dok držim čvrsto Andreja za ruku. Prati me i odahnem dok izlazimo iz kafića. Drhtim. Zašto je morao da izabere baš ovo veče da izađe u ovom kafiću koji je udaljen od njega 20km?

"Gde idemo?" Andrej me upita, tek sada sam svesna da se nalazimo u nekoj mračnoj uličici.

"Ne znam." Priznam mu jer mi je cilj bio da samo odem što dalje.

______________________________________

Uživajte još malo <3 

Hvala na svakom divnom komentaru!