Iskusniji🔚

XXVIII

"Da li si ti normalna? Zašto prelaziš ulicu gde nema pešačkog?" Marija viče dok izlazimo iz bolnice. Od straha sam se onesvestila i srećom sve je u redu. Beba je dobro i to je najbitnije.

"Pogledala sam kada sam prelazila, niko nije bio u blizini."

"Tako si neodgovorno postupila da nemam reči. Moraš mnogo više da se paziš."

"Znam. Idemo u stan umorna sam." Osim malu ogrebotinu koju imam na ruci prilikom pada i mala glavobolja, ostalo je sve okej.

"Šta će biti sa vama?" Bojažljivo me upita kao da stoji na ivici provalije.

"Ništa. Mi smo završili. Ne želim da ga menjam, jer niko se ne menja. Takvi smo kakvi smo i ja u promene ne verujem. Bebu će viđati kada god poželi ali mi smo završili." Odlučno kažem.

"Ali.."

"Marija zaista ne želim. Imam sve što sam zamislila, ostvarila sam svoje snove i imam dovoljno sredstava da sama odgajam dete. Svakako je to i bila moja prvobitna želja."

"U redu. Javi mu se, popričajte i završite." Kratko mi odgovori.

"Hoću." Odlučim da mu pošaljem adresu, odlično će znati šta to znači i tako ću sebe sačuvati nepotrebnog razgovora.

Pola sata kasnije odlično znam ko je kada se oglasi interfon.

"On je." Marija mi potvrdi. Pokažem joj glavom da ga pusti unutra.

"Ostaviću vas same." Marija oblači jaknu i ostavlja otvorena vrata kako bi on ušao.

"Bože, koliko sam se uplašio da ti se nešto dogodilo. Šta ti je to na ruci?" Upita me dok mi brzo prilazi i gleda malu ogrebotinu.

"Ništa. Sedi." Rukom mu pokažem na stolicu.

"Dobro mi je ovako. Saslušaj me, molim te."

"Ne želim da slušam prazne priče. Ti se nikada nećeš promeniti a ja nikada neću zavaravati sebe. Zato sam te i pozvala. Nisam kukavica pa ću ti odmah direktno reći da je ovde naš kraj. Nastavi svoj život tamo gde si stao a mene ostavi da živim onako kako ja želim." Srce mi preskače dok mu hladno govorim. Imam osećaj kao da sama sebe ubijam ovim postupkom ali drugu šansu nemamo. Kada jednom prokockamo jednu šansu druga ne treba da postoji. Tamo gde postoji druga šansa, biće i treća, zatim četvrta i tako u krug.

"Molim te. Zar stvarno veruješ da bih ti to uradio?"

"Gde si bio svakog dana? Teretana je samo pokriće, a ja ne želim da sada gubim svoje živce kako bih tražila istinu." Svesna sam njegove prošlosti i da se nikada neće promeniti.

"Veruješ tamo nekoj devojci više nego meni?"

"DA! Nije ti smetalo dok se ispred mene trudne vešala oko tvog vrata! Toliko odgovora je mogla da dobije a ti si šta? Jebeno si samo ćutao!"

"Iznenadila me. Nisam očekivao da ću je tamo videti. Između nas ničega nije bilo od kada si ti došla."

"Ne zanima me. Ostajem pri stavu da svako treba da nastavi tvoj život."

Ćutim mu za sve uvrede koje sam dobila od njegove bivše. Trpela sam misleći da je vredan toga ali više ne želim.

"Zar ćeš zaista sve završiti tek tako?" Pita me, dvoumim se dok ga gledam dok ovako kleči ispred mene.

"Da. Mi nikada nismo imali budućnost." Suza mi sklizne niz obraz. Okrenem glavu jer je krenuo da je obriše. Ne želim.

"Nemoj da bežiš od mene. Hajde da normalno pričamo. Ne smeš da plačeš zbog bebe." Stavi mi ruku na stomak, pomera je levo – desno. Drhtim dok ga slušam kako priča sa bebom. Znam da to radi kako bi me odljutio ali slaba sam na njega.

"Idi, molim te." Sklonim mu ruku sa stomaka.

"Idem ali samo sa tobom."

"Ne, ideš sam. Moći ćeš da viđaš bebu kada god poželiš ali mi.. Mi ne možemo.." Okrenem mu leđa jer ne mogu više sav pritisak da podnesem.

Osećam kako me podiže, krećem da se bacakam ali bezuspešno.

"Jebeno, nećeš uništiti nešto što ima budućnost zbog svoje tvrdoglavosti! Ništa sa njom nisam imao niti ću! Sada si bitna ti, sada smo bitni MI!" Posebno mi naglasi da smo bitni mi dok me prislanja na vrata i ljubi me. Ne uzvraćam mu poljubac, sklanjam ga sa sebe ali uporan je.

"Ne možeš me prisiliti." Tvrdoglavo mu odvratim.

"Ne mogu. Ali ti ćeš sama krenuti sa mnom. Zapitaj se šta će biti sa nama ako ti sada odlaziš od mene bez da me saslušaš, samo zbog jedne devojke koja želi brzi seks? Hm? Šta misliš?"

Pobegla sam, tačno je. Međutim nisam pobegla samo zbog nje, htela sam da spasim sebe pre nego što za sve bude kasno. Šta ako mu se prepustim u potpunosti? Šta ako zaboravim na sve kočnice i on me izda u poslednjem trenutku, kada najmanje očekujem?

"Previše razmišljaš, žuriš bez razloga. Rekli smo da ćemo krenuti polako i izgradićemo poverenje ali poverenje se ne gradi za jedan dan. I za našu vezu smo potrebni oboje."

"U pravu sam, zar ne?" Osećam se kao školarac dok mi on drži lekciju. Možda sam i pogrešila ali nikada mu to neću priznati.

"Mislim da to znači da je vreme da se vratimo kući." Ljubi me ovog puta nežno kao da sada želi poljupcima sve da mi dokaže.

Uzvratim mu dok ga grlim oko vrata. Udišem njegov parfem i upijam njegovo prisustvo kao luda. Njegov zagrljaj je jak, ali tako mi prija.

"Sada mi reci šta ti se dogodilo sa rukom?"

"Ništa." Kako da mu kažem da je zbog moje nepažnje skoro nastradala naša beba? Šta da je bio neki ludi vozač koji ne prati ograničenja? Ne želim ni da mislim na to.

_____________________________

Vreme za kraj?

Definitivno je najteže završiti ovu priču, ali da to je to. Epilog je ostao i to ću sada urediti i stiže uskoro.

Zahvalna sam vam na svakom komentaru!