Iskusniji🔚

VI

"Sutra je konačno vikend. Idem sa Đoletom na jezero." Nataša mi govori dok puši cigaretu.

"Ja idem kod Kike. Odavno se nismo videle." Izgovaram dok razmišljam o njemu. Već mesec dana znam sve o njemu a još uvek ništa nisam preduzela. Možda bih mogla da mu pošaljem zahtev.

"O čemu razmišljaš?" Nataša me pita I svesna sam pogleda koji mi je uputila. Ne znam da lažem.

"Da li da mu pošaljem zahtev?" Konačno priznam iako izbegavam da pričam na poslu o njemu.

"Pošalji. Zašto ne bi poslala?" Direktno me pita dok čeka sledeći moj izgovor.

"Šta ako obriše? Ili još gore, šta ako me blokira?" Lupam gluposti dok ulazim na instagram a odmah I na njegov profil. Promenio je profilnu sliku. Sve slike su mu savršene. Pitam se kakve slike su na profile?

"Što bi obrisao? Uradi to već jednom I nemoj previše da razmišljaš." Znam da je I te kako u pravu. Život je jedan I treba uživati, ali.. Uvek je tu ono ali koje me uporno sputava.

" 'Ajmo koleginice, danas je dan za hrabrost." Poklanja mi osmeh kojim me podstiče da konačno to I uradim.

"Definitivno šaljem." Nesigurno govorim dok iz nekog nepoznatog razloga iznova učitavam njegov profil.

Prst mi drhti dok skupljam hrabrost da konačno pritisnem to plavo dugme "follow". Gutam knedlu I odlučujem da to već jednom na brzinu uradim, šta bude neka bude. Na brzinu kliknem I ne mogu da verujem da sam to uradila. Do sada nikada nisam prva zapratila nekog dečka I to je protiv svih mojih pravila. Uvek sam se vodila time da ako žele nešto preduzeće prvi inicijativu.

"Uradila sam." Govorim Nataši I pokazujem joj telefon. Sekunde mi prolaze kao večnost dok čekam bilo kakvo obaveštenje.

"Eto vidiš da ništa nije strašno." Smeje mi se dok gasi cigaretu. "Sada na posao." Ustajemo zajedno I ulazimo u radnju. Iako nikada ne koristim telefon dok imamo mušterije ovog puta kršim to nepisano pravilo. Ulazim na instagram I gledam koliko vremena je prošlo. Tek dva minuta, ulazim ipak na njegov profil kako bih proverila I ne mogu da verujem. Prihvatio je! Neverovatno. Smejem se dok odmah prenosim Nataši vesti. Ne mogu da verujem.

Gledam slike I video snimke. Ježim se dok slušam njegov glas. Ima par video snimka sa sinom, nekoliko sa posla I ostale su iz različitih gradova. Listam feed I divim se koliko je savršen. Oduševljeno gledam snimke I slike iz teretane I tek sada na miru mogu da uživam u pogledu bez straha da ću biti uhvaćena.

Srce mi ubrzano lupa dok razmišljam o njemu. Leptiri su po prvi put tu. Plašim se svih emocija I samog osmeha koji zablista na mom licu kada god pomislim na njega. Pevam iznova i iznova najnoviju pesmu grupe Hurricane. Ovog puta sam iz sasvim nepoznatog razloga pustila samo nju. Iznova I iznova je slušam I mislim o njemu. Ni sama ne znam zašto baš ovu pesmu vezujem za njega.

Ja volim te do neba
Neka me slome-lome
Volim te do neba (Ja volim te do neba)
Neka me popiju na eks, sve kako treba
Neka!
Neka grizu, srce je od meda
Neka!
Neka, jer te volim sve do neba
Jer te volim sve do neba (neba)

Džaba okеani
Preko okeana voliš me
Čak i da smo sami
Ja i ti sе vrtimo drugačije

O da li, da li, da li, da li
Može bez tebe? Može!
Da li nam kipi ljubav ta famozna?

Nakon što osušim kosu, odlučim da se našminkam pre nego što se obučem. Nanosim puder, maskaru i sjaj. Danas konačno imam slobodan dan. Pakujem stvari za spavanje jer idem kod Kike. Jedva čekam da je vidim. Ni sama nisam sigurna koliko dugo se nismo videle.

Zovem taksistu kako bi me što pre pokupio dok tražim šta bih mogla da obučem. Odlučujem se za crne farmerke i sivu majicu. Oblačim se i izlazim iz stana. Proveravam još jednom da li sam sve zaključala.

„Vau, Anđela. Šta je ovo? Kada si mi rekla da ima trideset godine, nisam očekivala ovako nešto. Zar je moguće da neko ovakav živi u našem gradu?" Kika iznenađeno govori dok nastavlja da lista njegove slike na profilu. O da, sasvim razumem njenu reakciju.

„Kao da je sišao sa wattpada." Bio je moj prvi komentar kada sam ga ugledala ali tada nisam obraćala suviše pažnju na njegovu pojavu. Sasvim je normalno da čovek pomisli da neko takav postoji samo na wattpadu. Iako sam smatrala da je samo na prvi pogled savršen, kako vreme prolazi shvatam da je ipak savršen u svakom smislu.

„Pa ja ne mogu da verujem. Želim da čujem sve detalje." Seda u turski sed i posvećuje mi totalnu pažnju. Pričam joj sve od toga kako uopšte nisam obraćala pažnju na njega do toga da sada ne mogu da ga izbacim iz glave. Sama ne mogu da poverujem i nikako ne mogu da shvatim zašto je tako?

„Ti si pustila ovakvog lika?" Pita me iznenađeno.

„Uh, pa nisam ga baš pustila. Samo kada je on tu, ja ne mogu da razmišljam."

„Bukvalno te muvao. A ti si propustila takvu priliku." I sama sam svesna da sve oteram od sebe, svesno ili nesvesno.

„Nije ni bitno, menjamo temu." Govorim jer smo dovoljno pričale o njemu.

Nedelju dana kasnije

"Ne mogu da verujem. Ostalo nam je još nedelju dana do fakulteta." Marija mi govori dok sedimo u bašti kafića. Ispijamo hladan nes I pravimo planove za fakultet. Iako bih trebala da budem uzbuđena, nisam uopšte. Toliko toga se promenilo za ovih par meseci da ni sama više nisam sigurna ni u šta.

"Da, meni je ovaj raspust proleteo." Sa Marijom smo se sprijateljile u drugom razredu srednje škole, od tada joj verujem bezuslovno.

"Šta ćemo da radimo posle?" Pita me misleći na to kada izađemo iz kafića.

"Možda da odemo do stana, sredimo se za večeras I izađemo ponovo?" Pitam je.

"Može. Meni odgovara." Pristaje I drago mi je zbog toga. Uvek smo lako sklapale dogovore.

"U koji kafić idemo?" Marija me pita kada izađemo iz stana.

"Može *******?" Predlažem u nadi da možda večeras ispunim svoj cilj.

"Nisam za ovog puta, ali shvatila sam." Smeje mi se I prihvata ideju bez dalje rasprave. Svakog dana sam srećnija jer shvatam da ovog puta imam prave prijatelje.

"Idemo za šank." Govorim joj dok prolazimo kroz baštu kafića. Prihvata I prvo proveravam da li uopšte ima slobodnog mesta. Žurka je u toku, uglavnom su svi polupijani.

Odahnem kada ugledam prazno mesto na kraju šanka. Slaba svetlost dopire iz ugla kafića. Gužva je neverovatno.

"Moramo da požurimo pre nego što nam neko zauzme mesto." Govorim Mariji dok je hvatam za ruku kako bismo se što pre probile kroz gužvu. Da li su baš svi večeras morali baš ovde da dođu? Sama sebe pitam I nažalost shvatam da možda neću imati toliko sreće. Znam da je svake subote u ovom kafiću osim kada je van grada.

"Devojke, šta pijete?" Njegov burazer nas pozdravlja dok čeka da naručimo nešto.

"Donesi nam neki koktel. Po tvom izboru." Govorim mu dok proveravam telefon.

"Važi." Okreće se I odlazi na drugi kraj šanka.

Već sat vremena smo u kafiću, nisam sigurna koliko smo koktela popile ali znam odlično da nisam pijana.

Marija se pozdravlja sa njenim drugovima dok ja uživam u koktelu. Za nekog ko uopšte nije konzumirao alkohol ovo je I previše.

"Helou." Jeza obuzima cello telo I poznati osećaj mi obuzima stomak. Leptirići? O, da. Tu su. Milion leptirića za samo pola sekunde.

"Ćao." Uzvratim dok se okrećem ka njemu. Njegov pogled je na meni dok nas razdvaja samo Marijina stolica.

____________________________________

Nastavak za laku noć. Hvala vam na svakom komentaru! Divne ste!