Iskusniji🔚

IV

Mesec dana kasnije

„Ja mislim da samo ima obaveze i da zbog toga ne dolazi." Nataša pokušava da me uteši iako sam i sama svesna da je jedini razlog zbog kog više ne dolazi Mina.

„Kao da je bitno." Odgovorim joj iako sam i sama svesna da lažem i nju a i sebe.

„Juče je parkirao motor ispred i otišao je negde. Kasnije nisam videla kada je otišao."

„Stvarno? On vozi i motor?" Oduševljeno je upitam dok u glavi odmah zamišljam njega.

„Da." Nataša se nasmeje i tek onda shvatim da je i sama jasno videla moju reakciju.

„Moram nešto da ti kažem." Nataša tužno izgovori dok me gleda čudno.

„Reci." Nesigurno izgovorim iako pomalo strahujem od onoga šta mogu da čujem. Nataša ovakav izraz lica ima samo u situacijama kada ne zna kako nešto da saopšti i kada žali zbog nečeg.

„Stvarno ne želim ništa da krijem od tebe, ne znam ni zašto ti Mina sama nije rekla istinu ali ja ne želim više da ćutim." Progutam knedlu dok čekam ostatak.

„Mina i on su se dopisivali." Izgovori u jednom dahu dok prati moju reakciju. Mina i on? Ali.. Rekla je.. Osećam kako gubim vazduh i otežano dišem. Lagala me je tako lako?

„Anđela?" Nataša tiho izgovori dok i sama shvata da mi je potreban samo prostor.

„Dobro sam." Suze se polako skupljaju dok se sećam svih situacija.

Nemam ništa sa njim. Ma daj, vidi koliko je glup. Da, rekla sam mu da je glup. Totalno je nebitan lik. Ostavljam te nasamo sa njim da bi nešto postigla, ja sa njim svakako ništa ne želim. Nikada nisam imala ništa sa njim.

Gledala me je u oči i lagala, bez ikakve krivice.

„Stavi prilog dok ja ispečem ovo." Pokušam da ne mislim na to dok Nataša prati moje reakcije.

Svaki minut sam brojala do kraja smene. Nekada je najbolje stvoriti distancu sa ljudima i tako pre svega zaštiti sebe, nažalost ovog puta sam u potpunosti zaboravila na to nepisano pravilo. Nikada ne treba dozvoliti ljudima da nam priđu previše blizu.

„'Ajmo na piće." Nataša me upita nakon što zaključamo radnju.

„'Ajmo, svakako nemam pametnija posla. Ali kafići se zatvaraju za pola sata možda i ranije."

"U koji kafić idemo?" Upitam je jer je meni apsolutno svejedno.

„Ajmo u *******." Zamisli da je on sada tamo. Misao mi prođe glavom ali sama sebe uverim da je to nemoguće. Šta bi on ovako kasno radio u praznom kafiću? Svakako da njegov najbolji drug radi tamo ali ipak..

„Možemo i u baštu da sednemo ili hoćeš da uđemo unutra?"

„Hladno mi je." S obzirom da je jedan sat iza ponoći, previše bi bilo da sedimo u bašti kafića.

„'Ajmo onda za šank." Predloži dok ulazimo u kafić. Dva stola su zauzeta dok su svi ostali prazni.

„Dva hladna nesa."

„Ovaj dan je bio baš naporan." Odahnem kada dotaknem barsku stolicu. Iako volim ovaj posao, nekada je izuzetno naporno.

„Jedva čekam da stignem u stan." Na Natašinom licu se jasno ocrtavao umor .

„Isto."

„Izvolite." Šanker pored dva hladna nesa ostavi i coca colu.

„Mi nismo naručile coca colu." Nataša i ja izgovorimo u isto vreme.

„Znam." Pokloni nam osmeh i nestane iz našeg vidokruga.

„Moram da idem. Ognjen mi je upravo poslao poruku da brzo dođem u stan." Nataša uspaničeno i ubrzano priča tako da ništa nisam shvatila.

„Idi, da platim račun pa idem i ja kući." Uspaničeno dohvati svoju torbicu i ubrzanim korakom napusti kafić.

„Izvini, da li mogu da platim?"

„Plaćen je vaš račun."

„Kako? Mi nismo platile."

„Neko jeste." Znalački se nasmeje dok pere čaše.

Svoje račune sama plaćam.

„Evo izvoli." Ostavim na šank novac dok uzimam novčanik i telefon sa šanka.

„Ćao." Mahnem mu pre nego što izađem. Svakog dana je kod nas i izuzetno je fin.

Konstantno sebi postavljam pitanje Zašto više ne dolazi? Prošlo je mesec dana od kada je poslednji put došao.

Napravim kupku dok pravim novu plejlistu. Ne volim da slušam uvek istu muziku zato svake večeri nakon što dođem u stan, napravim novu plejlistu a onda uživanje može da počne.

Uzdahnem kada se plejlista isključi a odmah potom se začuje zvuk poziva. Dohvatim peškir, izađem iz kade kako bih uzela telefon. Iznenadim se kada ugledam Natašin propušten poziv. Okačim peškir i vratim se dok je kupka još uvek topla. Odlučim da ipak uzvratim poziv. Sigurno je nešto bitno.

"Hej."

"Šta radiš, koleginice?" Upita me dok u pozadini čujem tihu muziku.

"Evo malo pre sam stigla u stan, a ti?"

"Ogi mi je skuvao kafu. Samo sam htela da ti kažem da je sve u redu. Mislim da je pravo vreme da nešto preduzmeš."

"Ne znam." Uzdahnem umorno. Toliko pitanja imam a odgovora nema.

"Tako ćeš propustiti sve lepe stvari. Možda može nešto da bude? Zašto uopšte sumnjaš u sebe? Šta tebi fali?" Ozbiljno me upita da na trenutak sama sebi postavim isto pitanje.

"Ne fali mi ništa, nisam mislila tako.. Samo..." Zastanem I sama shvativši da nije baš tako lako.

"Šta samo? Da čujem."

"Samo zašto bi on bio sa klinkom kao što sam ja? Realno razlika u godinama je ogromna."

"On je muškarac iako nije lepo da kažem tako ali oni bi bili sa svakom."

"I to je tačno." Potvrdim.

"Ja bih tebi lepo preporučila da se ti malo opustiš, nemoj previše da razmišljaš i biće sve u savršenom redu. Život će ti biti lepši." Razgovor sa Natašom me uvek otrezni.

"Tačno."

"Znaš da emocije moraš da isključiš? I da pre svega moraš sebe da zaštitiš. U takvoj igri, emocije su zabranjene."

"Laku noć." Tiho izgovori pre nego što prekine poziv. Spustim telefon na polici dok uživam u tišini.

U takvoj igri, emocije su zabranjene. Dugo sam razmišljala o njenoj rečenici. Iako do sada nikada nisam priznala njoj da stvarno nešto osećam prema njemu, sebi jesam.

Telesno zadovoljstvo nije jedina stvar koju želim sa njim. Želim zapravo mnogo više od toga. Razgovor. Želim da ga posmatram dok ispija prvu kafu i pali prvu cigaretu. Želim da ga posmatram dok ozbiljan završava dizajn koji je radio par nedelja. Želim da vodimo duge razgovore.