Razuveri me

4

Lea je moj upitnik danas. Kao što sam i obećala dovela sam je u Sigurnu kuću za žene i zamolila sam Martu, socijalnu radicu da podela sa Lerom životne priče nekih žena odavde jer curi je potrebna slika poravog života ali na kraju sam posumnjala u svoj plan jer je Lea plakala kao kišna godina. Pustim je da se isplače na miru.

- O kome si joj pričala? – pitam tiho Martu.

- O Anji, Suzan, Mišel, Joani, njihovoj deci...

- Nisi mogla da pronađeš neke manje srceparajuće priče?

- Zar je ti nisi dovela na rehabilitaciju? – pita me.

- Ta cura pojma nema šta su pravi životni problemi, pretpostavljam da je razmaženo derište iz neke imućne porodice? – nagađala je znalački.

- Otprilike.

- Hoću kući! – Lea je viknula a Marta je podigla obrve.

- Prva faza bes, do večeras će ispoljiti tugu, plakaće kao kiša.

- Vidimo se Marta – vidim je.

Marta je bila u pravu, Lea je bila besna, toliko besna da me nije ni pozdravila kada sam je dovezla kući samo je glasno tresnula vrata mog automobvila. Pa niko nije rekao da je terapija laka.

Večeri kod kuće obično provodim u pidžami, sipam neko dobro vino, pustim neki film ili čitam, naravno to nije slučaj kada ne moram da se bakćem papirologijom koju mi Ana stalno donosi. Večeras nije bilo papirologije, samo boca najfinijeg francuskog vina i trenutni hit na Netfliksu, Red notice. Ispružila sam noge kada se oglasio moj telefon. Javim se nazainteresovano dok pritiskam play.

- Da?

- Šta si dođavola uradila mojoj sestričini? – zagrmeo je muški glas sa druge strane.

- Molim?

- Lea plače bez prestanka već dva sata, razmišljam da pozovem doktora da joj da sedativ.

Blejk Dalton! Pa naravno.

- Ne treba joj doktor samo je malo uznemirena.

- Malo? Neko će pomisliti da je koljem! Smesta da si došla ovamo da središ ovo! – naredio mi je glasno i prekinuo vezu.

Pogledam u Dvejna Jonsona i namrštim se. Planirala sam da se smejem večeras ali očigledno ništa od toga.

Uzmem telefon koji stavim u torbu, zatim ogrnem preko ramena kaput i ugasim svetlo.

Stižem brzo do Blejkove kuće gde me čeka otvorena kapija. Prođem bez zastajanja i zaustavim se na ulazu. Već me čeka tip koji preuzima moje ključeve verovatno da preparkira auto, krenem uz stepenice i spremim se da pritisnem zvono kada se vrata sama otvore a na njima ni manje ni više nego Blejk Dalton i to nervozan.

- Dobro veče – spustim ruku da mi ne visi u vazduh.

- Uđi – kaže ravno i poslušam ga.

- Šta si joj uradila? – pita me ljuto.

- Nisam joj ništa uradila.

- Ne bih rekao.

- Gde je njena soba? – pitam ga dok skidam kaput.

- Na sprat druga soba levo – kaže mi.

- Razgovaraću sa njom – dam mu moj kaput i torbu što ga iznenadi ali ignorišem i krenem na sprat.

Lea jeste plakala, glasna je. Pokucam tiho na vrata ali ništa.