Pogrešno vreme za nas 🔚

4.

NEMANJA

Gledam je kako odlazi od mene i zabacim se u automobilsko sedište uživajući u pogledu na njeno telo. Daću joj vremena da razmisli o svemu, ali ja je drugi put neću pustiti da ode od mene. Trenutno se inati i to je ono što je uvek radila kada nešto nije bilo po njenom, poznajem je bolje od nje same i njeno ponašanje je uvek uspevalo da mi izmami osmeh na lice.

Promenila se i izgleda da je konačno naučila da se zauzme za sebe. Njena lepota je i dalje bila bez premca, a atributi su joj postali izraženiji. Kada me prepoznala izgledala je kao izgubljena srna i ni sam ne znam kako sam se suzdržao da ne osetim ukus njenih sočnih usana.

Godine su prošle od našeg poslednjeg susreta i istina je da se nismo rastali na najlepši mogući način, ali sada je situacija drugačija. Nakon njenog odlaska sam pokušavao da je pronađem i bio sam besan na nju, ali posle svega što mi se izdešavalo u godinama nakon njenog odlaska shvatio sam da je tako bilo najbolje. Ona nije zasluživala da vidi u kakvu sam se osobu pretvorio.

Izgleda da je ispunila želju i završila specijalizaciju, ali moram priznati da me njen izbor iznenadio jer sam je zamišljao kao pedijatra. Njena preterana brižljivost i emotivnost mi se nisu slagale sa urgentnom medicinom, ali po onome što vidim postala je odličan lekar.

Uzmem telefon i odlučim da se raspitam o svojoj budućoj supruzi, obećala mi je zauvek i ja u to čvrsto verujem. Godine su prošle i vreme je da nastavimo tamo gde smo stali, jer nakon užasnog perioda koji je iza mene, Stefanov i moj položaj je konačno učvršćen. Tada sam odustao od potrage i željenog života da bih pomogao bratu, ali došlo je vreme da nas ponovo stavim na prvo mesto.

Trenutno ne postoji osoba koja bi se usudila da krene na mene, jer kada imate uticaj i moć imate sve. Nekada sam verovao da mogu pobeći od života koji je vodio moj brat, ali istina je da sam morao da ga prihvatim i pobrinem se da zajedno uspemo. Da li je bilo jednostavno? Naravno da ne, jer cena ove moći imala je svoju cenu o kojoj nikada ne govorim.

“Gospodine Kostiću.” -Nikola se javio na telefon.

“Hoću da za dva sata imam sve o Dijani Aksić, pisani izveštaj mi pošalji na mejl:” -Kažem i prekinem poziv, a zatim se okrenem ka vozaču.

“Idemo, ja još uvek imam konferenciju na kojoj moram da prisustvujem.”

“Gospodine, biće potrebno još minimum pola sata da se gužva raščisti, a rekli ste da ne želite da privlačimo pažnju.”

“Učini šta moraš i ne postavljaj pitanja!” -Upravo sam promenio planove, jer ja još danas planiram da se posvetim ženi koja mi ni posle gotovo pet godina nije izlazila iz misli, jer devojke kao što je ona se ne zaboravljaju.

Za nešto manje od dva časa sedeo sam u hotelskoj sobi ispijajući čašu svog omiljenog viskija, očekujući informacije o Dijani, ali njih nije bilo. Dovršim piće i uzmem telefon ne želeći da čekam i sekund više, jer od trenutka kada je odšetala od mene osećam se kao da sam na iglama.

“Nikola, gde su informacije koje sam ti tražio?” -Glas mi je bio gotovo leden.

“Žao mi je gospodine, ali Dijana Aksić kao da ne postoji.”

“Kako misliš da ne postoji?! Jeste li tvoji ljudi i ti toliko nesposobni da ne možete jednu ženu da pronađete?! Danas definitivno nisam razgovarao sa duhom!”

“Gospodine, ukoliko mislite na ženu koja je danas bila sa Vama radi se o Dijani Nikolić, a njeni podaci su iz nekog razloga zaštićeni.”

“Ne interesuje me kako ćeš doći do tih podataka, ali želim ih što pre.” -Prekinem poziv i u naletu besa bacim sada već praznu čašu. Čuo sam njeno pucanje i video sam kako su se komadi stakla razleteli po sobi kada se ona raspala, kao i moje srce.