Pogrešno vreme za nas 🔚

12.

DIJANA

Noć je bila neobično mirna što mi se nikada nije dopadalo, jer je ovo u većini situacija predstavljalo zatišje pred buru. Večeri u urgentnom centru obično nisu ni malo mirne, pogotovo ne petkom uveče. Nisam imala mnogo posla, ali mi ja pružilo mogućnost da se bolje upoznam sa kolegama. 

Bila sam nova i zaista sam pokušavala da se uklopim, a olakšavajuća okolnost je bila ta što sam se susrela i sa par kolega sa fakulteta. Zaista je lepo videti nekoga posle toliko godina i popričati sa njim prisećajući se studentskih dana.

“Dijana idem na kafu, hoćeš sa mnom?” -Aleksandar me pozove.

“Idemo dok se nije stvorila gužva.” -Osmehnem mu se i krenem za njim.

Aleksandar je bio jedan od mojih kolega koje sam upoznala još na drugoj godini fakulteta i moram priznati da su predavanja i pauze sa njim bile nezaboravne. Nikada nisam očekivala da će on postati hirurg posle svih eskiviranja krvavijih vežbi, ali izgleda da se čovek zaista na sve navikne.

“Hoćeš li mi objasniti kako si ti postao hirurg?” -Iskreno sam se nasmejala uzimajući kafu iz automata na terasi. Noć je bila neobično vetrovita za ovaj period godine.

“Šta da ti kažem, mogao sam da biram između specijalizacije iz hirurgije i toga da ostanem na opštoj praksi. Izbor nije bio toliko težak u mom slučaju.” -Prijateljski mi se osmehnuo.

“Zar tebe nije interesovala pedijatrija, šta se sa tobom desilo?”

“Impulsivna odluka koja se ispostavila ispravnom, Norveška zaista pruža odlične programe i mogućnosti zaposlenja.”

“Ti si prva koju sam sreo da se vratila nazad, obično se niko ne vrati.”

“Uslovi rada su zaista onakvi kakve samo možeš poželeti, ali nedostajala mi je toplina našeg naroda i porodica. Želela sam da deca upoznaju moju rodnu zemlju.”

“Imaš decu? Ti zaista nisi gubila vreme.”

“Imam blizance, šta je sa tobom?”

“Meni je i specijalizacija bila previše, tako da sam i dalje sam. Svaka ti čast, potrebno je izdržati taj tempo.” -Oduvek sam ga gotivila jer je sa njim bilo tako lako razgovarati.

“Vremenom se uhodaš, videćeš i sam ukoliko se odlučiš na taj korak.”

“Nigde ne žurim.” -Nasmejao se.

“Gde ti je kompleks Boga? Ti si opet ispao izuzetak…”  -Našalila sam se sa njim i nasmejala se od srca.

“Možda ga vremenom i dobijem, tek sam na početku karijere.” 

“Doktorka, traže Vas u ambulanti 3.” -Medicinska sestra je prekinula naš razgovor.

“Vidimo se onda kasnije, drago mi je da smo razgovarali.” -Aleksandar mi se osmehnuo, nastavivši da uživa u svojoj kafi.

“Vidimo se.” 

“Šta se dešava?” -Pitam medicinsku sestru, ali ona je samo slegnula ramenima.

Požurim nazad na urgentni prijem, ali iz nekog razloga sve je još uvek izgledalo poprilično mirno. Uđem u ordinaciju i tamo se susretnem se sa prodornim zelenim očima, nije mi bilo potrebno mnogo da shvatim zašto je ovde i odmah me oblio hladan znoj.

“Pakuj se, ideš sa mnom.”

“Stefane, gde je Nemanja…?” -Glas mi je pukao na pola rečenice.

“Razgovaraćemo u autu.” -Oči su mu bile krvave, a lice gotovo belo.

“Je li živ? Molim te mi reci da je živ…”