Pogrešno vreme za nas 🔚

26.

DIJANA

"Anastasija, zaista ne znam čemu sve ovo." -Pogledam u svoju prijateljicu i brendirane kese u njenim rukama.

Anastasija je imala loš dan i zamolila me da joj pravim društvo, a pošto nisam imala nikakvih obaveza pristala sam bez razmišljanja. Ono što zaista nisam očekivala je da moja nova prijateljica ima jako istančan ukus i bila je rešena u nameri da obnovi moju garderobu. 

"Već sam ti rekla da nam je obema potrebno nešto da nam skrene misli sa problema i ništa nije bolje od dobre kupovine za to, ali pošto ja trenutno nemam gde da spakujem garderobu zbog renoviranja stana ti ćeš nam biti model."

"Zašto ne bismo jednostavno otišle na kafu i napravile pauzu?"

Nisam verovala da će mi ikada biti potrebna pauza zbog kupovine, ali Anastasija je danas bila nemoguća. Obišle smo dva tržna centra i ona još uvek nije uspela da pronađe sve za čime traga, mada verujem da tako nešto i ne postoji.

"Prijala bi mi jedna." -Pristala je sa osmehom i time me iznenadila.

Pozvala je jednog od muškaraca koga je Nemanja zadužio za moju bezbednost, a zatim ga ljubazno zamolila da odnese kese u automobil. Anastasija je ovime privukla par radoznalih pogleda, ali je to nije ni najmanje doticalo.

"Kako si?" -Upitala me kada smo se smestile u obližnji kafić.

"Dobro sam, zašto?"

"Posle svega što se izdešavalo nas dve nikada zaprvo nismo ni dobile priliku da razgovaramo. Želela bih da znaš da sam ja neko ko te razume i želim da ti pomognem, jer ni ja sama nisam pripadala ovom svetu."

Zainteresovano sam je slušala, jer Anastasija nije bila neko ko je rado govorio o svojoj prošlosti ili porodici. Izgradila je oko sebe masku koja joj je pružala izgled samouverene i samostalne žene, ali pretpostavljala sam da se ispod iste krije devojka kojoj su srušeni snovi. Njen osmeh je uvek u sebi sadržao dozu tuge, a oči usamljenost koju sam i sama poznavala.

"Nisam sigurna da tu ima bilo šta da se kaže, najbitnije mi je da je to prošlo. Ta noć me promenila, izmenila je način na koji vidim Nemanju; ali isto tako mi pružila spoznaju njegove strane koju se toliko trudio da sakrije od mene."

"Znam da ti se trenutno ne čini tako, mada ukoliko pitaš mene on je vredan borbe. Istina je da nije savršen, ali svako od nas ima neke svoje demone sa kojima mora svakodnevno da se bori. Od kada si se vratila on se promenio, postao je neko ko brine i ceni osobe u svom okruženju."

"Nemanja je uvek bio takav, njega je bilo nemoguće ne voleti."

"Onakvog kakvim ga ja poznajem, njega je bilo nemoguće voleti. Previše je sitničav i pedantan, daje sve od sebe da uspe u svojim namerama i ne bira put kojim će to ostvariti. On je poslovno jako teška osoba koja ne pušta da mu se ljudi približe, ali kao prijatelj je odan do srži. Možda to ni jedan od njih ne govori, ali Stefan i Nemanja su osobe koje ne znaju za granice kada je u pitanju porodica."

"Veruj mi da sam se uverila u to."

"Nije moje da se mešam jer ste mi oboje prijatelji, ali ne odustaj od njega jer ne verujem da bi on to podneo."

"Izgleda da je malo kasno za to, jer ja više ne mogu bilo gde otići bez da me njegove senke prate. Kako se ti uopšte nosiš sa ovim?"

"Pretpostavljam da se jednostavno navikneš, sa vremenom naučiš da ignorišeš obezbeđenje, a mere predostrožnosti ti pređu u novu normalnost. Ukoliko iskrsne neki problem obično nećeš ni znati za to ili ćeš eventualno otići negde na par dana. Pored njih smo najsigurnije koliko god to zvučalo nemoguće."