Pogrešno vreme za nas 🔚

3.

DIJANA

Bilo mi je teško da se rastanem od prijateljice i njene bebe, ali uželela sam se svoje dece kao nikada do sada. Razgovarala sam sa Maksimom i Andrejem par puta dnevno i proveravala sa roditeljima da li su dobro, ali ipak nisam osećala mir u srcu dok su oni bili odvojeni od mene. Ni jedna fotografija njihovih nasmejanih lica nije mi mogla zameniti njihove zagrljaje.

Jovana je izgledala odmornije jer sam joj pomagala oko kućnih poslova i bebe koliko sam mogla. Trudila sam se da joj maksimalno olakšam ovih nedelju dana i dok sam gledala Lenu nisam mogla da se ne prisetim perioda kada su moja deca bila bebe. Nisam se rado prisećala tog perioda zbog svih briga i obaveza koje su tada spale na mene, ali žao mi je što nisam imala priliku da uživam u svojim bebama jer su prebrzo odrasle.

Zagrlila sam prijateljicu i obavestila roditelje da me sačekaju na ručku, a zatim sam teška srca krenula ka odmaralištu. Pogledala sam na sat preračunavajući da li ću uspeti da stignem pre nego što nastane gužva u saobraćaju i pustila muziku da mi odvrati misli od samoće. 

Nisam navikla da budem sama u automobilu i imala sam običaj da u toku vožnje tiho pevušim pesme, jer mi je to skretalo misli sa straha od nepoznatog puta. Oduvek sam volela da vožnju prepustim muškarcu, ali onda me život naterao da to promenim.

Na oko pola puta do odmarališta zaustavio me zastoj u saobraćaju. Tiho sam opsovala, jer se ni posle petnaest minuta gužva nije smanjivala i shvatila sam da su velike šanse da ću zakasniti. Kucala sam poruku majci kada sam primetila ljude kako izgubljeno trče kroz gužvu.

"Da li je neko ovde doktor?!" -Čula sam viku spolja.

"Ja sam!" -Nije mi trebalo više od trenutka da odreagujem, povukla sam ručnu kočnicu i izašla iz auta.

"Šta se događa?" -Upitala sam bledog muškarca.

"Ispred se dogodila saobraćajka, dvoje ljudi je bez svesti, ne znamo ni da li su živi..." -Čovek je jedva dolazio do daha. Ukoliko sam i imala nadu da ću stići na ručak ona je upravo u potpunosti nestala.

"Da li je neko zvao hitnu pomoć?" -Pitam ga dok se zajedno sa njim probijam kroz nastalu gužvu.

"Jeste, ali potrebno im je najmanje četrdeset i pet minuta da stignu."

"Koliko ima povređenih?"

"Najmanje troje, a dvoje je bez svesti…"

Ispred sebe sam ugledala smrskane automobile i ljude koji se guraju da vide šta se dešava, sve je ovo bilo previše za mene bez opreme i bilo koga da mi pomogne. Videla sam ženu kako zbunjeno drži otvoreni set prve pomoći i uzela sam ga tragajući za rukavicama.

"Molim svakoga ko ima bilo kakvo znanje iz oblasti medicine da istupi i pomogne mi!" -Viknula sam, ali niko od njih se nije pomerao.

Shvatila sam da sam prepuštena sama sebi i pored sveg iskustva koje sam imala znala sam da ne postoji šansa da sve spasem sama. Duboko sam udahnula ignorišući radoznale poglede i bacila se na posao pokušavajući da procenim situaciju.

Prišla sam mladoj devojci, ali za nju je već bilo kasno. Vozač je još uvek imao puls koji je bio izrazito slab. Zamolila sam prisutne muškarce da mi pomognu da ga izvučem iz olupine dok sam mu stabilizovala vrat. U drugom autu su bili tinejdžeri koji su i dalje bili svesni i preplašeni, ali moja pažnja je bila na besvesnom dečku ispred mene.

Zaista ne znam gde je pamet ovoj deci kada sedaju za volan. Razumem mladost i želju za povodom, ali upravo ovo je posledica neodgovornosti. Jedan trenutak nepažnje i evo nas u nepopravljivoj situaciji koja je nekoga koštala života.