Pogrešno vreme za nas 🔚

17.

DIJANA

Izgubljeno gledam u Nemanju dok ispija viski i vidim kako mu se osmeh formira na usnama jer me iznenadio. Crno odelo mu je uglađeno, a ispod njega su se nazirali izdefinisani mišići. Bio je obučen baš onako da privuče ženske poglede i moram priznati da ni moj nije bio izuzetak, čak je nosio i kravatu koju je nekada toliko mrzeo.

"Šta ti radiš ovde?" -Pitam ga iznenađeno.

"Zar si zaista mislila da bi bilo koji veći događaj mogao da prođe bez mene?" -Podsmehnuo se.

"Molim te idi odavde, ne želim još neki problem."

"Ne idem ja nigde, to što sam rekao da ću poštovati tvoju odluku u vezi boravka u Srbiji nije značilo da ću ti dozvoliti da budeš sa drugim muškarcem."

"Moj život ne treba da te interesuje, a Aleksandar je moj prijatelj."

"Oduvek si bila tako naivna, on tebe ne gleda kao prijateljicu. Praktično te guta pogledom, a ti se praviš da to ne primećuješ. Ne teraj me da se zameram sa njegovim stricem da bih ga ostavio bez posla."

"Ne bi se usudio da to uradiš."

"Ne iskušavaj moje strpljenje. Mogu da mu uništim karijeru do jutra i veruj mi da ne bih imao ni trunku griže savesti."

"Kada si postao ovakav?"

"Kada si ti u pitanju, ja nemam granice. Moja deca drugog muškarca neće zvati ocem, niti će te gledati pored drugog."

Ljudi su počeli da nam prilaze, jer je on privlačio previše pažnje, a on je u trenutku nabacio uvežbani osmeh pozdravljajući se sa svima. Poželela sam da pobegnem kada sam ugledala mog nadređenog, ali me on privukao bliže sebi i obuhvatio me oko struka slobodnom rukom.

"Gospodine Kostiću, gospođice Aksić, drago mi je što Vas vidim večeras ovde." -Pozdravio se sa nama, a ja sam poželela da nestanem.

Nikada nisam želela da budem poznata po svome izabraniku, ali izgleda da sam upravo to postala. Nikada me nisu doticali tuđi komentari kada se radilo o lažima, ali sada je sve bilo toliko očigledno. Sve godine rada i truda padale se u drugi plan, jer sam i sama bila svesna da bez njega ne bih dobila ovaj posao.

"Hvala Vam na pozivu, znate da nikada ne bih odbio da pomognem kada sam u mogućnosti." -Nemanja se uozbiljio i postao poslovan.

"Zaista ste nam nabavili izvanrednu radnicu, veštine doktorke Aleksić su na zaista inzvandrednom nivou." -Nasmejao se pogledavši u mene i ja sam osetila kako mi se želudac okrenuo.

Izbegavala sam njegov pogled, gledajući u svoje nervoznozne ruke. Lažno sam se osmehovala, dok sam duboko u sebi osećala krivicu koja se nije mogla meriti sa bilo čime što sam do sada uradila. U kakvu sam se ja to osobu pretvorila pored njega? Čak nisam ni pokušavala da opravdam svoje znanje i veštine, jer nisam imala smelosti da bilo šta kažem.

"Drago mu je da to čujem, nadam se da vam je donacija makar malo olakšala uslove za rad."

Vidim kako osmeh nestaje sa lica doktora Jokića, počinje da priča neke besmislice dok mu lice obliva hladan znoj; ubrzo nakon toga se izvini jer mora da pozdravi i druge goste, a zatim nas ostavi same. Krivica u meni postane za nijansu slabija i zamene je brojna pitanja na koja sam želela da znam odgovor. Imala sam susreta sa njim i tokom studija, ali oduvek mi se činio kao osoba koja je zasluživala samo poštovanje zbog svojih postupaka. Jednostavno nisam mogla prihvatiti činjenicu da on nije bio osoba kakvom sam ga zamišljala.

"Možeš li mi reći o čemu se radi ovde?"
"Verujem da si shvatila da neće biti nikakvih renovacija, makar ne u skorije vreme." -Nemanja se cinično nasmejao uzevši još jedno piće od konobara koji je prolazio.