Pogrešno vreme za nas 🔚

10.

DIJANA

Spremam se da krenem kući nakon dežurstva kada dobijem poruku od Nemanje da će me vozač čekati ispred bolnice. Ne pitam zašto, jer sam se već navikla na njegovu potrebu za iznenađenjima i odem da se presvučem.

Javim se medicinskoj sestri na izlazu i nakon toga pronađem vozača. Nije ga bilo moguće promašiti, jer je Nemanja imao čudnu potrebu za crnim automobilima o kojoj zaista želim da porazgovaram sa njim. 

"Gospođo, dobar dan." -Vozač me kulturno pozdravi i otvori mi zadnja vrata.

"Još uvek sam gospođica." -Nasmejem se da bih opustila situaciju, jer vidim da mu je neprijatno.

"Ovaj, gospođice izvinite, nisam bio tako informisan…" -Zbunio se i izmamio mi osmeh koji nisam uspela da potisnem. Ne znam iz kog razloga je Nemanja zahtevao da mi se svi obraćaju formalno, jer mi je to zaista predstavljalo neprijatnost.

"Samo Dijana će biti dovoljno, a ti si..."

"Matija, gospođice."

"U redu Matija, idemo onda." -Smestim se na zadnje sedište ignorišući par zainteresovanih pogleda koje sam primetila.

Dopisivala sam se sa Jovanom kada sam primetila da smo izašli iz grada, ali znala sam da neću dobiti informacije o tome gde idemo tako da sam odlučila da iskoristim vreme i odspavam. Lena je svakim danom sve više rasla i planiram da ih uskoro ponovo posetim sa decom, nedostajale su mi obe puno.

"Dijana, budi se." -Osetim blago drmanje po ramenu i čujem Nemanjin glas.

"Šta…?" -Pogledam oko sebe i vidim da smo u dvorištu moje porodične kuće. Trepnem par puta da bih se uverila da ne sanjam, ali zaista smo bili ovde.

"Nemanja, šta tražimo ovde?"  -Zbunjeno ga pogledam, jer nisam razgovarala sa roditeljima o njegovom dolasku.

"Želela si da izgladiš odnose između roditeljia i mene, tako da sam to uradio. Sada kada je to rešeno, sledeći vikend idemo na odmor." -Zadovoljno mi se osmehnuo.

"Nisi valjda?" -Nekako mu nisam verovala, moji roditelji nisu laki ljudi, a on je povredio njihovu ćerku jedinicu.

"Nije baš da me obožavaju, ali za sada smo u redu." 

"Ne mogu da verujem da si mi ovo uradio iza leđa." -Udarila sam ga po ramenu i iskreno se nasmejala pre nego što sam izašla iz auta.

"Da smo čekali tebe da rešavaš situaciju, ne bi se rešila ni do sledeće godine."

"Pravi si političar, znaš li to?"

"Draga, ja ne gubim vreme."  -Pomerio je pramen moje kose iza uha i šapnuo mi, ali sam se odmakla od njega kada sam primetila majku kako nam prilazi.

Prostrelila sam ga pogledom da ga podsetim da nismo sami, a on je nabacio osmeh zavodljivo se osmehujući mojoj majci koja mu je uzvratila. Kao što sam rekla, on je idealan političar.

"Mama." -Čvrsto sam je zagrlila.

"Stigla si taman na vreme za roštilj, ukoliko ga tvoj otac ponovo ne prepeče." -Moja majka je bila vesela, što samo znači da me Nemanja nije lagao.

"Gde su blizanci?" 

"Igraju se, zaista biste trebali češće da ih dovodite kod nas."

"Naravno da hoćemo, prijaće im svež vazduh." -Nemanja se uključio u razgovor i obgrlio me oko struka.

Iza kuće sam ugledala oca kako nervozno poliva vodu preko roštilja, a blizanci su trčali za psom mojih roditelja. Ovaj prizor i činjenica da smo svi ovde kao što sam oduvek maštala pružali su mi osećaj topline oko srca. Konačno sam mogla da kažem da sam zaista srećna, jer ovo je bilo ispunjenje svakog mog sna.