Pogrešno vreme za nas 🔚

6.

DIJANA

Budim se jer me blizanci guraju i viču da ustanem, a ja jedino žudim za još par sati sna. Ostala sam do kasno sa Nemanjom i mislim da me uz to sustigao umor od prethodnog dana.

"Mama! Mama!" -Toliko su bili glasni da nisam imala drugog izbora nego da ih poslušam.

Treba da razgovaram sa njima, jer je vreme da popričam sa njima o Nemanji, a ni sama ne znam kako bih mogla da im objasnim ovo. Verujem da ću smisliti neku laž i nadati se da će je brzo zaboraviti, jer istinu ne razumem još uvek ni sama.

Pomogla sam im da se obuku i pustila im animirane verzije bajki braće Grim, a to će mi kupiti pola sata da se spremim za predstojeći dan. Istuširala sam se i obavila ličnu higijenu neprestalno osluškujući zvuke da bih se uverila da deca ne naprave neki dom dok sam unutra, ali na moju sreću bili su mirni.

Pogledam koliko je sati na telefonu i primetim poruku sa nepoznatog broja, a zatim odgovorim jer znam da je to Nemanja.

Javi se kada ustaneš.

Idem na doručak sa decom, možeš nam se pridružiti ukoliko želiš.

Sačekam da se crtani film završi i nakon toga povedem Maksima i Andreja ka restoranu. Njih dvojica su trčali niz hodnik, dok sam ih ja neprestalno prekorevala sa nadom da će me poslušati. Zaista mi nedostaje period kada su bili bebe koje još uvek nisu hodale, jer mi je život bio mnogo jednostavniji.

"Gospođo Nikolić, zamolio bih Vas da pođete za mnom." -Konobar me zaustavi na ulazu u restoran.

"Mislim da ste me pomešali sa nekime, ja nisam gospođa." -Ljubazno mu se osmehnem i uhvatim decu za ruke.

"Gospodin Kostić je bio izričit da Vas dovedem do njegovog stola." -Videla sam da mu je bilo neprijatno na sam pomen njegovog prezimena.

"U redu." -Izdahnem jer ne želim da pravim scenu pred ovolikim brojem ljudi koji su čekali u redu iza mene.

Odveo nas je do izolovanog dela restorana u kome sam ugledala Nemanju kako lista dnevne novine i ispija jutarnju kafu, izgleda da se neke navike nikada ne menjaju. Konobar nas je pozdravio, a to je privuklo njegovu pažnju i odmah je fiksirao pogled na našu decu.

"Dobro jutro." -Zbunjeno kažem dok on opijeno ustaje i dolazi do nas, prebledeo je i na trenutak sam pomislila da će se onesvestiti.

"Zdravo, kako se zovete?"

"Ja sam Maksim."

"A ja Andrej." -Dečaci su se predstavili zainteresovano gledajući u njega.

"Mama, ko je ovo?" -Maksim je prvi progovorio podigavši pogled ka meni.

"To je vaš tata." -Nekako izgovorim reči koje sam mislila da nikada neću morati.

"Ali ja sam mislio da mi nemamo tatu." -Ovoga puta je Andrej progovorio.

Nemanja me ozbiljno pogledao, a ja sam odlično poznavala taj pogled mada sam odlučila da ga ignorišem. Rekla sam mu da sa decom nikada nisam razgovarala o njemu.

Smestila sam decu na stolice, a oni su počeli da se vrpolje i postavljaju najrazličitija pitanja. Znala sam da je Nemanja neko sa kime je lako razgovarati, ali nisam očekivala da će se ovako lako snaći sa decom. Imao je strpljenja, a ja sam duboko u srcu osetila bol jer nas je život razdvojio.

Konobar je doneo palačinke i oni su počeli da jedu kao da hranu nisu videli godinu dana. Nakon svega par minuta blizanci su bili umazani kremom, ali ih nisam dirala jer sam imala većih briga.

"Da li oni uvek ovako jedu?" -Nemanja me upitao, zadivljeno gledajući u njih.

"Nakon svakog obroka uglavnom moram da ih presvlačim."