Pogrešno vreme za nas 🔚

25.

DIJANA

Dani su mi prolazili ispunjeni porodicom i prijateljima, ni sama ne znam koliko je tačno prošlo od mog rastanka sa Nemanjom; ali znam da mi je ovo prijalo jer mi se život koliko toliko vratio na staro. Nisam ga videla od tada, ali gotovo svakodnevno je zvao da proveri kako smo i pita da li nam je nešto potrebno. Imali bismo kratke razgovore ispunjene svakodnevnim novostima i deci, ali o nama nismo razgovarali.

Vreme je jednostavno prebrzo prolazilo, a toplo letnje vreme naročito je veselilo decu. Moji roditelji su im postavili bazen u dvorištu i verujem da su uz njih konačno podetinjili. Ispunjavali su im sve želje, što su Maksim i Andrej vešto koristili uz moje negodovanje.

Protegnem se u krevetu jer vidim da sam se uspavala, ali izgleda da su me danas pustili da odmorim. Nekada sam se iskreno radovala svojim rođendanima, ali oni su mi danas bili samo još jedan običan dan u nizu. Nakon godina udaljenosti od porodice i prijatelja, izolovanosti izazvane strahom i pretrpanog rasporeda jednostavno sam izgubila tu euforiju. 

Postajala sam sve starija, a moj život je bio u sve većem neredu. 

Pripremila sam se za dan i uputila ka kuhinji da spremim sebi kafu, ali su me dečaci presreli pre toga. Bili su veseliji nego inače, a glavni krivac za to je verovatno moja majka.

"Mama, srećan rođendan!" -Radosno su vikali, a verujem da su ih i komšije čule. 

"Dobro jutro i vama." -Nasmejem se i spustim se na njihovu visinu da ih zagrlim.

"Mama, ali jutro je odavno prošlo." -Andrej kaže samouvereno i izmami mi osmeh.

"Jel možemo sad da jedemo tortu?" -Maksim me pogledao svojim krupnim očima.

"Ne možemo, jer treba da sačekamo tetka Jovanu." -Pokušam da objasnim sinu, ali se on odmah namusi i ljutito me pogleda.

"Kada dolazi tetka Jovana?"

"Nisam sigurna, ali verovatno uskoro."

"Ali meni se zaista jede torta." -Maksim je definitivno pokupio upornost od oca.

"Šta mislite da odemo na kupanje?" -Promenim temu i oni počinju da se raduju.

Njih dvojica nakon toga odu u sobu da se presvuku, a ja iskoristim to vreme da na brzinu doručkujem i pripremim kafu.

"Dobro jutro dušo, srećan ti rođendan." -Majka me dočeka u zagrljaj, ali ipak vidim tužni osmeh na njenom licu.

Nisam razgovarala sa roditeljima o našem iznenadnom dolasku, jer iskreno nisam znala ni šta da im kažem. Pretpostavljali su da sam imala nesuglasice sa Njemanjom, a najbolje je bilo da tako i ostane. Radovali su se deci i nisu me pritiskali na razgovor na čemu sam im iskreno bila zahvalna.

"Hvala mama." -Uzvratim joj zagrljalj; od kada sam i sama postala majka shvatila sam da je njen zagrljaj najtopliji i najiskreniji. 

"Dijana, jesi li razgovarala sa Nemanjom?"

"Jesam, čuli smo se sinoć." -Nateram sebe na to da se osmehnem, iako znam da me ona poznaje bolje od toga.

"Nije moje da se mešam, ali interesuje me šta de dešava. Dijana, otac i ja ćemo podržati svaku tvoju odluku, ali ti bi trebala da budeš iskrena prema sebi. Vidim da između vas ima nesuglasica i ne možeš nastaviti da bežiš od njih." 

"Iskreno mama, ne znam ni sama. Verujem da nam je oboma bilo potrebno vreme da razmislimo o svemu i donesemo neke odluke. Prethodne godine su nas promenile, a zarad dece mislili smo da je ovo najbolja odluka." -Ovo je bila delimična istina, ali i jedina koju sam mogla otkriti drugima.
Na moju veliku sreću blizanci su se vratili i spasili me nepoželjnih pitanja, ali ovaj razgovor me ponovo vratio u surovu realnost i podstakao me na razmišljanje o Nemanji.