Pogrešno vreme za nas 🔚

7.

DIJANA

Prethodnih par dana gotovo da sam bila zarobljena u Nemanjinom stanu, a čak i kada bih izlazila pored sebe sam imala muškarce u odelima koji su pomno pratili svaki moj korak. On se trudio da izgradi odnos sa blizancima, ali mislim da ih je kupio onog trenutka kada je počeo da im ispunjava svaku želju.

"Dijana, stigao sam." -Nemanja je ušao u stan vidno umoran, ali sam ga ignorisala. Mrzela sam činjenicu da me je zatvorio u četiri zida i to sam mu jasno stavljala do znanja.

Prva dva dugmeta na beloj košulji su mu bila raskopčana, a rukavi podvrnuti do laktova otkrivajući snažne muške ruke. Tamna kosa mu je bila neuredna, a njegova jaka vilična kost je bila izražena zbog sveže obrijane brade. Njegovo telo bilo je melem za ženske oči, a ja sam sebe svakodnevno prekoravala zbog ovakvih misli.

"Gde su deca?" -Osmehnuo mi se osmehom koji razoružava.

Tražila sam razlog da ga mrzim, jer mi je ljubav prema njemu oduvek nanosila samo bol; ali on kao da se trudio da mi ne daje povod za to. Primorao me da boravim u ovom stanu sa njim, ali se isto tako pobrinuo da mi ništa ne zafali.

"Spavaju u sobi, potrudi se da ih ne probudiš, jer nisam imala mira od jutros." 

Listala sam neki ženski časopis, praveći se da me interesuje, ali ispod oka sam gledala Nemanjine izdefinisane leđne mišiće. Trebala sam da pospremim dečije igračke koje su bile razbacane duž cele dnevne sobe, ali sam to odlučila da prepustim njihovom ocu.

"Idem da se istuširam." -Nemanja je uzdahnuo i uputio se ka kupatilu. Nije me pritiskao na razgovor, jer je znao da od mene može dobiti samo informacije vezane za blizance.

Trudila sam se da ga iznerviram ignorisanjem i nadala sam se da će nas izbaciti odavde, ali on je imao više strpljenja nego što sam mogla i da zamislim.

"Jesi li ručala ili želiš da poručim nešto?" 

"Vreme ručka je odavno prošlo, ali izgleda da si ti izgubio pojam o vremenu."

"U redu, ne mogu reći da nisam ovo zaslužio." -Rekao je za sebe i ostavio me da uživam u udobnoj kožnoj garnituri.

Pozvala sam prijateljicu i na kratko razgovarala sa njom, jer sam želela da skrenem misli sa Nemanjinog izvajanog tela. Bilo je lako ne misliti na njega kada su nas delile hiljade kilometara, ali dok sam ga gledala kako uživa sa našom decom moji stavovi su se rušili. 

Jovana se plašila za mene, a ja nisam znala kako da joj objasnim da nas Nemanja nikada ne bi povredio. On jeste teška osoba prema svima oko sebe, ali dok je sa blizancima ta maska hladnog i nedostižnog jednostavno nestaje. Živela sam život koji sam nekada zamišljala, ali ipak su ispred mene stajala mnoga neodgovorena pitanja i strepnja da će nam se nešto dogoditi.

Zvono na ulaznim vratima se oglasio, ali ja sam odlučila da dopustim Nemanji da se pozabavi neželjenim posetiocima.

"Možeš li da otvoriš? Dolazim čim se obučem." -Čula sam Nemanjin glas koji je dopirao iz spavaće sobe.

"Sigurna sam da mene niko ne traži."

"Stvarno si neverovatna, znaš li to?" -Nemanjin glas je postao frustriran.

Ugledala sam ga kako go do pojasa prolazi pored mene noseći samo donji deo trenerke i peškir oko vrata. Kapljice vode još uvek su se slivale niz njegova leđa zadržavajući se u svakoj neravnini njegovih mišića. Kosa mu je bila vlažna i razbarušena, dajući mu dečački izgled koji je nekada imao. 

Očekivala sam Miloša ili nekoga iz njegovog obezbeđenja, ali ubrzo sam ispred sebe ugledala atraktivnu plavušu kako mu se zavodljivo osmehuje dok je on skidao pogledom. Njene duge noge i obline bile su onakve za kakvim bih ja samo mogla da sanjam, ali bilo je nečega u njenom držanju što je izdvajalo od drugih.