Pogrešno vreme za nas 🔚

23.

NEMANJA

Smestio sam blizance u krevet oko devet i nakon toga sam otišao u radnu sobu da završim obaveze za danas. U poslednje vreme sam bio rastrzan pokušavajući da pronađem balans između porodice, kriminala i politike; a Stefan mi je maksimalno izlazio u susret dok se Andrej nije oporavio. Posao se odužio i nisam ni primetio da je ponoć odavno prošla, a Dijana se još uvek nije vratila. 

Ustao sam da se protegnem i uz to proverim decu, ali iz nekog razloga nisam imao mira. Blizanci su ponovo izvodili gimnastiku u snovima, a ja sam se tiho nasmejao i pokrio ih shvatajući zapravo koliko deca liče na roditelje. Dijana nikada nije želela to da prizna, ali pored nje je takođe bilo nemoguće spavati jer je imala živopisne snove. Skuvao sam kafu i smestio se u dnevnu sobu iščekujući njen povratak. Današnji dan me u potpunosti dokrajčio, posao i hiperaktivna deca nikako nisu išli zajedno, ali bio sam odlučan u svojoj nameri da je sačekam.

 Nije bilo neuobičajeno za Dijanu da kasni, ali bila je odlučna u svojoj nameri da će se na vreme vratiti kući i to me zabrinulo. Pozvao sam njeno obezbeđenje koje me obavestilo da je još uvek u bolnici, a nakon toga sam odlučio da pozovem i nju. Znao sam da neće biti srećna što je zovem dok je na poslu, ali imao sam loš predosećaj i želeo sam da znam zašto se zadržala.

Bezuspešno sam pokušavao da je dobijem na telefon gotovo pola sata i tada sam već shvatio da se nešto dešava, ali nisam znao šta. Ponovo sam pozvao obezbeđenje i naredio im da ovoga puta diskretno provere o čemu se radi.

“Gospodine…” -Javio sam se na telefon jednom od ljudi iz njenog obezbeđenja i odmah ga prekinuo.

“Pređi na stvar, gde je Dijana?”

“Izgleda da je pre gotovo dva sata otišla iz bolnice.”

“Molim?!” -Viknem na telefon, jer bi ona do sada uveliko trebala biti ovde.

“Bili smo sve vreme ovde, ali ona na glavni ulaz nije izašla i njen automobil je još uvek na parkingu.”

"Ne interesuje me gde je auto, već ona! Ulazite unutra i ne javljajte se dok ne saznate nešto!" -Prekinem vezu i udarim pesnicom u zid.

Ovo nije trebalo da se desi, ona je trebala biti sigurna; a jedini krivac za njen nestanak je moja sebičnost. Obuzela su me osećanja straha i panike dok su mi kroz glavu prolazile samo najgore scene, ali nisam sebi smeo dozvoliti da sada budem slab. Imao sam plan i strategiju za situaciju u kojoj bi se meni nešto desilo, ali za njen nestanak sam bio u potpunosti nepripremljen. Duboko sam udahnuo smišlajući svoj naredni potez, a strah je bio zamenjen krvoločnim besom od koga sam oduvek potiskivao duboko u sebi.

"Stefane, Dijana je nestala. Znaš gde ću te čekati." -Kratko sam rekao i nakon toga sam prekinuo vezu.

Pozvao sam Anastasiju da bude uz decu, jer sam joj u potpunosti verovao. Ona je brzo stigla i video sam zabrinutost na njenom licu, ali ni jedno od nas nije znalo šta da kaže. 

"Nemanja, ima li nekih informacija?" -Video sam zabrinutost na njenom licu dok joj je glas pucao pri svakoj izgovorenoj reči.

Odmahnuo sam glavom i video kako su joj oči zasijale napunivši se suzama, jer je ovo podsetilo na noć u kojoj je uvučena u naš svet. Ona je bila nedužna i nevina poput Dijane, ali bila je obeležena onog trenutka u kome se rodila. Nije birala svoje roditelje i rasla je daleko od tame koja okružuje njenog oca, ali isto tako nije mogla pobeći od njegovih senki.

Pozdravio sam je blagim klimanjem glave nakon čega sam izašao iz stana željan krvi i osvete. U mislima sam video prestravljenu Dijanu i uplakana lica svojih sinova, a to je nešto što muškarcu daje snagu za koju nije ni znao da je ima.