Pogrešno vreme za nas 🔚

13.

NEMANJA

Pokušavao sam da otvorim oči dok su mi kapci bili izrazito teški, a onda sam se susreo sa nepoznatom okolinom i prigušenim svetlom. Svaki deo tela me boleo, ali sam i pored toga naterao sebe da se pokrenem da bih proverio da li sam i dalje čitav. Pokušam da pomerim ruku, a onda shvatim da sam vezan za stolicu.

Čuo sam nepoznate glasove oko sebe, ali mi je u ušima toliko zujalo da nisam mogao da se skoncentrišem. Prisećam se prethodnog događaja i zapitam se koliko li je vremena prošlo od kada sam doveden na ovo mesto.

"Gde je Stefan?" -Osetim udarac u lice i rasvestim se. Vidim dečka ne starijeg od dvadeset godina koji je previše umišljen za svoje godine, a to će ga koštati života.

Obrijana glava, recka na obrvi i preterano veliki srebrni lanac. Skupa odeća i pištolj za pojasom, klasičan primer nekoga koga ponese sitan novac i skupe devojke, ali takvi ne opstaju dugo u podzemlju.

"Vidi klinjo, izgleda si se malo izgubio na putu do kuće. Zar si toliko glup da ne znaš ni kome ne treba da se zameriš?" -Pogledam ga u oči i ubrzo zadobijem još jedan udarac.

Ovaj je bio jači od prethodnog, ali nisam pustio glas. Neću reći da se čovek vremenom navikne na bol, ali definitivno nauči da se nosi sa njim. Fizička bol brzo prođe i obično ne ostavlja ožiljke, ali košmari ostaju i duša postaje crna.

"Kako ste smeli da uzmete zemljište koje je moje?" -Vikne na mene, a ja u njegovim očima ugledam krvoželjnost koju sam u poslednje vreme često viđao. Dečko je primer umišljenog idiota, koga vode podivljali hormoni.

"Kakvo zemljište?" -Nekretnine nikada nisu bile moja stvar, a u Stefanove poslove se nisam mešao od kako se Dijana vratila. Pokušavam da se prisetim svih zemljišta za koje znam da su u Stefanovom posedstvu, ali ni jedna mi se ne čini problematičnom.

"Ne pravi se lud, tvoj potpis stoji na papiru."

Ja ne potpisujem njegove ugovore gotovo nikada, ali mora da govori o primorskoj obali za koju mi je Anastasija donela papire pre par dana. Nisam pričao sa bratom, ali on mi obično napomene ukoliko treba da povedem računa oko nečega, a ovo mi nije spominjao.

"Dečko, bolje beži dok moji ljudi ne stignu, tako ćeš možda i izvući živu glavu odavde."

Pokušavam da se oslobodim lisica na rukama, ali mi jednostavno ne ide. Ovaj vadi pištolj i shvatim da ću morati da se uozbiljim. Bilo bi me sramota da budem ubijen od prvorazrednog klinca.

"Za koga radiš?" -Pokušavam da kupim sebi vreme i saznam ko se usudio da krene na mene. 

"Ja radim za sebe."

"Teško da neko kao ti može doći do mene, bolje progovori." -Mali broj ljudi zna moje lokacije, a još manji raspored.

"Mislim da si zamenio naše situacije, ja sam onaj koji postavlja pitanja. Gde je Stefan?"

"Uskoro će doći, a tada ti ne bih bio u koži. On nije slab na decu poput mene."

"Obračunaću se sa njim, kao i sa tobom."

"Možeš pokušati, ali mnogi ne prežive da pričaju o susretu sa njim."

Nisam lagao, Stefan je izgubio svu empatiju pre mnogo godina. Ceni porodicu i bliske saradnike, uvek je tu za njih, ali to je njegov maksimum. On ne prašta i ne veruje u drugu šansu. Ili si lovac ili si lavina, sredina ne postoji u kriminalu.

Udari me još jednom, ali ne obraća pažnju na moje ruke i time napravi ključnu grešku. Izvučem palac iz ležišta i stisnem zube ne puštajući bilo kakav zvuk, a time oslobodim obe ruke.