Pogrešno vreme za nas 🔚

24.

DIJANA

“Dobro ga pogledaj, pogledaj muškarca koga toliko idealizuješ.” -Pokušavala sam da se otrgnem iz Stefanovom stiska, ali mi on to nije dopuštao. Vrištala sam na njega dok su se moje suze mešale sa kišom.

“Ovo je njegova mračna strana, ona koju se toliko trudio da je sakrije od tebe. Ne skreći pogled, jer došlo je vreme da se otrgneš iz laži u kojoj živiš.”

Bezuspešno sam dozivala Nemanju i molila ga da stane, ali on je bio nezaustavljiv. Moj glas kao da ga nije doticao, stav mu je bio miran dok je koračao ka mom otmičaru i njegove usne su formirale izopačeni osmeh. Muškarac koga sam gledala kao da je imao samo njegov lik, ali sve ostalo bilo mi je nepoznato. 

“Molim te, zaustavi ga…” -Zajecala sam u njegovom naručju.

“Ne mogu Dijana, jer njega niko više ne može zaustaviti. Na mestu onog muškarca si trebala biti ti ili vaša deca, a Nemanja izdaju ne prašta. Usudili su se da mu uzmu ono što mu je najdraže, krenuli su na tebe i ovo će biti upozorenje za sve ostale.” -Stefanov glas je bio leden.

Pištolj, krv, zvuk tela koje udara u beton i hladnoća njegovog pogleda. Želela sam da vrisnem, ali moje telo se odjednom ukočilo odbijajući da me posluša. Stefanov stisak oko mog tela postao je jedino što me sprečavalo da ne padnem.  

Budi me jaka svetlost i otvaram oči pokušavajući da shvatim gde sam. Umorna sam kao da prethodno nisam spavala, a zatim ugledam Nemanju na fotelji i prosetim se prethodnih događaja. Lice mu je bilo bledo, a podočnjaci izraženi dok je zamišljeno gledao kroz prozor.

"Budna si…" -Nije mu bilo potrebno dugo da me primeti, a njegova ruka je krenula ka mom obrazu.

"Ne pipaj me!" -Viknem na njega i povučem se u nazad udarajući u zid, dok mi kroz misli prolazi beživotno telo onog muškarca i Nemanjin zverski pogled.

"Dijana, smiri se." -Glas mu je bio nežan, ali posle svega što sam videla nisam mu mogla verovati.

"Skloni se od mene! Ti si čudovište!" -Vičem na njega, ali umesto besa na njegovom licu ugledam bol.

"Ono sam pravi ja, osoba koju sam se nadao da nikada nećeš morati da upoznaš. Uništavam sve koji mi se nađu na putu misleći da me mogu zameniti i ne kajem se zbog toga. Nisam više bezbrižni student već ubica i prevarant koji sve čini da bi ostao na vrhu." -Ton njegovog glasa je postao ravan i tek tako mi je sasuo istinu u lice.

U prethodnom periodu sam ignorisala sve probleme, jer sam uživala u laži koja mi je svakodnevno bila servirana. Bila sam lakoverna budala koja je verovala u srećan kraj, a onda mi je protekla noć otvorila oči. Zaslepljena ljubavlju dovela sam decu i sebe u bezizlaznu situaciju.

"Gde su mi deca?!"

"Oni su sa Anastasijom i Stefanom, nisam želeo da budu ovde kada se probudiš. Znao sam da prvo moramo imati ovaj razgovor."

"Hoću da mi dovedeš blizance istog trenutka, dosta mi je ovog pakla. Ostavio si samog đavola pored sopstvene dece!"

"Dijana, htela ti to ili ne, vi ste sada deo ovoga. Ne možeš otići, jer ste povezani za mene. Gde god bi otišli bili biste pokretne mete, razmisli malo i shvatićeš da sam u pravu."

"Nemanja, dovedi mi decu!"

"Dovešće ih čim se smiriš, molim te nemoj i njih da isprepadaš. Posle svega što su prošli ne zaslužuju to."

"Ti si kriv za ovo! Hoću svoju decu! Želim da odem što dalje od tebe i zaboravim da sam te ikada upoznala." -Nastavila sam da višem na njega, a on je jednostavno uzeo telefon sa noćnog stočića ignorišući me.