𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

I - Uvod

Mrzela sam što u pola sata koje su dozvoljavali da pritvorenici dobiju sa bližnjima ili advokatima nema nimalo privatnosti. Mada nisam lično poznavala Aljošu Nikolića, znala sam dobro ko je on i da sve što mu se stavlja na teret nije mala stvar. Osećala sam se neugodno zbog ljudi oko nas jer sam imala neosnovani osećaj da nas prisluškuju i mere svaku reč. Takođe, ni njegov ispitivački pogled koji kao da je merio da li da mi veruje ili ne, nije olakšavao stvari. Sav trud sam ulagala u to da mi misaoni tok ostane sređen i ne luta u mračnim zidovima pritvora.

-Gospođice Simatović, ne vidim svrhu Vašeg izlaganja. Svakako bi mi bio dodeljen advokat po službenoj dužnosti i svakako bih bio osuđen onako kako to oni žele. Ovaj sistem treba rušiti ili načeti iznutra, legalni putevi ovde nisu mnogo od pomoći

-Gospodine Nikoliću, ne slažem se s Vama. Pre svega, postoje propusti u istrazi koje može dokazati i početnik. Najmanje što Vam je potrebno je da Vam na teret stave davanje mita dok ste čekali početak suđenja. Ne mogu da obećam mnogo ali znam da postoji mogućnost da brzo izađete odavde. Naravno, naša kancelarija može prekinuti saradnju s Vama i Vašom sestrom kako bi dobili advokata po službenoj dužnosti ali je moje da Vas upozorim da s njim nećete proći tako dobro. Vaš izbor.

-Koji je Vaš interes?

-Profesionalni. Ne mogu da govorim u ime svojih kolega ali budite sigurni da ovome pristupamo objektivno, posvećeno i temeljno iz profesionalnih razloga i etike. Koji su Vaši razlozi da rizikujete da Vam stave, u tom slučaju, osnovane optužbe za davanje mita?- ćutao je a ja sam na licu videla da se lomi. Sedela sam osećajući poglede čuvara kao neprijatne trnce i u sebi sam odbrojavala vreme dok se ponovo ne nađem na slobodi. Još desetak minuta i ponovo ću disati slobodno. Osećala sam se kao da sedim na iglama i zato me je pomalo razdraživalo Aljošino oklevanje i preispitivanje

- Ne volim što niste odgovorili na pitanje ali ste zasigurno bolji od službenog branioca. Dajte da potpišem punomoćje - sa neznatnim olakšanjem sam pružila već spremne fasciklu i olovku.

Očekivala sam da će brzinski preleteti preko papira koje je sačinio njihov porodični advokat međutim, po ispitivačkom izrazu zelenih očiju videla sam da će iščitavanje potrajati. Inače nisam bila ovoliko nestrpljiva ali u ovoj sivoj kutiji u koju su zatvoreni ljudski životi osećala sam se kao da sam i ja nešto skrivila i želela sam da se što pre dokopam svog auta. Iz misli me je prenulo njegovo pružanje fascikle te sam je ćutke ostavila u torbu.

-Pre nego što odem, želim da znate da već radimo na tome da Vas puste iz pritvora, za početak. Ako dozvole da se branite sa slobode, sledeći korak je pobijanje optužbe. Vaš primerak biće dostavljen gospođi Kasiji. Bićemo u kontaktu, nadam se da se sledećeg puta nećemo videti u ovim okolnostima. Doviđenja.

Nakon rukovanja sam žurnim korakom grabila da se što pre nađem van zidina u kojima zatvorenici odbrojavaju dane do trenutka kada će se opet osetiti kao ljudi. Nisam mogla da se ne setim "Proklete avlije" u kojoj Karađoz kaže da u tom zatvoru nema nevinih pa i ako zatvorenici nisu ništa skrivili, majka im je nešto grešno pomislila ili uradila dok je bila trudna s njima. Iz nekog razloga, premda sam znala da sam ispravna, u zgradi pritvora ili gradskog zatvora koji sam takođe često posećivala, mračnim i sivim, zgrade u kojima je mirisala beda pomešana sa zlom, osećala sam se kao u kavezu i zato sam osetila ogromno olakšanje čim sam se našla napolju.

Slučaj Aljoše Nikolića je pre pet godina bio posao za advokate krivičnog prava. Optužnica koja je bila klimava od samog početka pala je one sekunde kada se ispostavilo da je inspektor koji je vodio istragu lažirao dokaze. Niko ne znajući zašto, slučaj se brzo rešio, Aljoša našao na slobodi i niko više nije postavljao pitanje njegove krivice.

U onome što sam letimično videla u medijima, pompezne izjave da je "pao najveći lokalni tajkun" punile su tabloide, a ja sam shvatala da ovo vrlo lako može postati borba s vetrenjačama i da moramo biti pažljiviji nego inače. Iz delova priče koje mi je Kasija rekla, shvatala sam da je izvesni inspektor Nedić vodio ovaj slučaj i bio umešan u prethodni i to je bila polazna osnova, nešto ka čemu me je intuicija uporno usmeravala. Zmiju treba udarati u glavu, bez oklevanja i znala sam da u sebi moram pronaći snage za to. To je sve značilo da nam treba temeljan plan koji neće zavisiti od lokalnih moćnika i bahatih funkcionera ali i spremnost da proces razrešimo pa makar u Strazburu. A jedini razlog, onaj za koji me je Nikolić pitao, bio je da dokažem sebi ali i svetu da se može uspeti uprkos svemu, uprkos sebi.