𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

VIII

Otvorenih očiju osluškivala sam zvukove koji su dolazili iz predsoblja. Cijuk ulaznih vrata naterao me je da zgrabim pištolj koji mi je u fioci kraj uzglavlja čuvao strah i koji sam već godinama imala baš iz straha da će neko pokušati da me uplaši ili mi naškodi na jedinom mestu gde sam smela skinuti sve maske, sve neustrašive oklope. Bosih nogu, u spavaćici bez ogrtača šunjala sam se po sopstvenom stanu i sitnim koracima nesigurno koračala prema dnevnoj sobi odakle su šumovi stranca ili stranaca sada dolazili

- Repetiraj pištolj ako već želiš da te shvate ozbiljno - okrenula sam se, iznenađena a Aljoša je sedeo u fotelji. Oslonivši se na hladni, beli zid ispustila sam uzdah olakšanja iako mi nije prijalo to što mi je srušio iluziju da sam barem ovde sigurna. U polumraku sobe, delovao je gotovo zlokobno a moje srce nije usporavalo svoje damare iako više nije imalo razloga da se boji. Ili sam time tešila sebe

- Kako god da ste ušli, imate minut pre nego što pozovem policiju! A oboje smo svesni da Vam nisu potrebne neprilike s njima

- Minut je više nego dovoljan. Šta god da je Nedić rekao, čime god da preti, ne zanima me. Neću da dozvolim da izgubim slučaj čiju sam pobedu imao u šaci. Neću da dozvolim da te ugrožava ako si već pristala da me zastupaš

- Hm, igre ponosa i muške sujete, zašto li sam iznenađena?! - sela sam na sofu naspram njega a prsti su i dalje grčevito držali metalnu dršku - Vreme Vam ističe. Bolje je da krenete prema vratima

- Nećeš pozvati policiju, oboje smo svesni toga - rekao je tiho, dovoljno da se moja koža naježi - Ne radi se ovde o ponosu. Ovde je mnogo više toga u opticaju i čini mi se da bi mogla da shvatiš to, samo kad bi želela

- O, ali ja ne želim. Pogotovo ne da nađem razumevanje za osobu koja mi je pretila i zbog koje mi preti talog ljudskog lanca ishrane. Ja se ne bojim ni njega ni Vas ali je moja karijera u igri i to je ono što ne želim da ugrozim. Za mene je računica čista - prećutala sam njegovu istinitu opasku da neću pozvati policiju. Prećutala sam i strah zbog kog sam posle ko zna koliko vremena spavala s pištoljem blizu uzglavlja i zbog kog sam osećala da srce silazi u pete pri svakom šumu u gluvo doba

- Galina, ne želim da se pravdam ali neke stvari za mene funkcionišu tako. Moj svet je takav, ne umem drugačije. Pretnje su ionako najefikasnije sredstvo na putu do cilja, sa tobom sam onda samo testirao granice.

- Žao mi je što nisam uspela da inspektoru Nediću ukažem na tu sličnosti među Vama pošto mi se čini da delite i nepoštovanje prema meni - gledao me je iznenađeno a ironija koju sam osećala u obrazima i venama večeras je bila moj oklop

- Zaista ne želim da ispadne tako. Ali nisi mi ostavila izbora, istini za volju, prestala si da se javljaš, izmišljaš izgovore i izbegavaš da se sretnemo. Ročište je uskoro i kakva god bila tvoja odluka poštovaću je. Nikad ti ne bih svesno učinio nešto loše ili dopustio da ti se nešto loše desi

- Da me zaista poštujete ili bar moj sud, prihvatili biste moju odluku. Ono što sam Vam rekla onog dana je istina, navikli ste da se svet prilagođava Vama a ne Vi njemu. Umorna sam od svega, pogotovo od ispraznih reči čiji je cilj da dobijete ono što želite

- Odustaješ? - pitao me je a ja sam sklopljenih očiju odmahnula glavom

- Ne, ja se sklanjam. Neko bi rekao da su to iste stvari ali posle ovoga, znam da nisu Ne postoji osoba, pogotovo ne bezvredna poput njega, koja će me naterati da se plašim i da posumnjam u ispravnost svojih odluka

- Ni po cenu karijere?

- Mala je to cena ukoliko zadržim mir - rekla sam nevoljno. Ponovo sam prećutala strah i crne slutnje, ponovo sam se sakrila iza svojih principa puštajući druge da veruju u moju hrabrost i rešenost

- Zašto mi nisi rekla da ti je pretio?

- Molim?

- Pitao sam zašto mi nisi rekla, to su stvari koje ne smeš da mi prećutiš pošto si mi već prećutala da si bila na sastanku s njim - rekao je ravno gledajući me prodorno. Iskrenost koja mu se do malopre čula u glasu smenila je zlokobna sumnjičavost s kojom mi je onog dana došao u kancelariju

- Ne tiče Vas se. Naša saradnja je isključivo profesionalna, čak mi ni moj partner ne postavlja takva pitanja niti bih mu na njih odgovorila - čovek koji je poslednji put nosio tu titulu sada je mirno spavao kraj moje sestre ali mi se činilo da Aljoša to ne mora da zna

- A gde je? Da li je uz tebe sada dok se plašiš, dok stežeš pištolj među prstima i dok ti stranci upadaju u stan? Da li će da te zaštiti i podrži u svemu ovome? Gde je dok ja u sred noći sedim kraj tebe u spavaćici?

- Ne tiče Vas se. Na kraju krajeva, ne treba mi ničija zaštita

- Da sam na njegovom mestu, nikad ne bi dozvolio da budeš prepuštena sama sebi. Samo budala bi to mogla da dozvoli, budala koja nije svesna ni toga kakva si žena ni toga kojim ljudima se zameraš

- Večeras si prešao svaku granicu pristojnosti i to neću tolerisati ni sekundu više. Izađi. Dobio si odgovor, rekao si da ćeš poštovati moju odluku kakva god da je pa održi reč. Znaš gde su vrata - posmatrajući ga kako odlazi, pokušavala sam da potisnem glas koji je ponavljao da je u pravu. Glas koji je podsećao da je ovde upao, iznenada i da sam imala sreće što to nije bio neko drugi. Ipak, možda više od tog glasa, odzvanjale su njegove reči kojima me je suočio s istinom od koje sam bežala. Istinom da sam iako sam verovala da sam sigurna i sposobna, bila sama i nezaštićena. Takva spoznaja udarala je u glavu poput lošeg vina i znala sam da će nesanica sve do jutra podsećati na gorak ukus te istine i straha koji će se posle svega što se prethodnih dana izdešavalo uz mene obaviti poput kože. Osećaj da sam već zakasnila s begom mešao se sa spoznajom da je čak i dva dana na ovom mestu moglo umnogome da zakomplikuje ovo što se nazivalo mojim životom.