𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

XX - Epilog

Neke stvari osetiš i pre nego što si spreman da ih priznaš sebi. Sačekaju da stekneš tu vrstu snage i tek onda počnu da se dešavaju, jedna po jedna. Ili u našem slučaju, sve zajedno. Neke stvari postanu deo svakodnevice i navika toliko da ni ne shvataš koliko su ti važne. Naš odnos bio je jedna od takvih stvari i jedna od stvari na koju sam vremenom postajala sve ponosnija

- Čujem ih u kuhinji, pridružiću im se - rekla sam Aljoši nakon što smo zakasnili na porodični ručak koji je jednom nedeljno pravljen u njihovoj porodičnoj kući. Na njemu smo bili svi sem Despota i premda sam vremenom počela da uočavam koliko pokušavaju da sakriju jedni od drugih koliko ih boli ta praznina, nisam pitala. Znala sam da neke stvari više bole kada se izgovore i kada ih priznaš sebi iako si bio uveren da ih priznaješ drugima.

- Gde ste do sad? - pitala je Hana videvši me na vratima sipajući mi kafu u plavu šolju krupnih cvetova

- Uspavali smo se. Sinoć je ostao na poslu do kasno a ja sam izlazila sa Lanom, još uvek me boli glava. Šta se dešava? - rekla sam uočivši Margitino zabrinuto lice

- Mislim da sam ponovo trudna - rekla je tiho, nakon što se osvrnula prema vratima

- Čestitam, jesi li sigurna? - pitala sam tiho a ona je odmahnula glavom - Hoćeš da neka od nas s tobom pođe sutra na pregled ili ode i kupi ti testove?

- Neće, ne želi da zna - rekla je Hana glasnije od nas i obe smo je prostrelile pogledom - Nema potrebe da se ponašaš kao da pripremaš zaveru. Pobogu, to je lepa vest!

- Ne pravi zaveru, plaši se da ne prizove lošu sreću - rekla sam dobro poznajući taj strah. Rekla sam znajući da sam povremeno isto umela da tiho sebi izgovorim tu rečenicu i da se, kada poverujem u nju, razočaram. Od svega što smo prošli, najteže mi je padalo što je svaki mesec donosio razočarenje a nije pomagalo što sam proteklih tri meseca imala čudne promene u ciklusu. Osećala sam da me moje telo izdaje i ruši temelj za sve što smo želeli da izgradimo. Osećala sam se kao da ga uskraćujem i unesrećujem i nisam znala koliko bi srce to moglo da podnese

- Poći ćeš sa mnom onda? - pitala je Margita molećivo a ja sam klimnula glavom - Zvala me je Kasija, večeras sleću u Atinu, da je tu, ne bih nikog od vas mučila

- Bože, Gita, to nije mučenje! A što se Kasije tiče, pretpostavljam da ih nećemo videti još deset dana - Hana se klimoglavom složila

- Idem da pronađem Kalinu i nahranim je a obići ću i Lolu

- Hvala ti - rekla je Gita čim je Hana izašla - Ne znam zašto se plašim toliko, postoje samo dva moguća ishoda

- Jer bi volela da je istina a plašiš se da dobijanje odgovora ne rasprši tvoje želje. I to niko od mene ne razume bolje - slegla sam ramenima a Gita me je zabrinuto i upitno pogledala - Ne želi ni da razgovara o tome. Svaki put me preseče i govori da ima mene i da mu je to više nego dovoljno a vidim koliko uživa s vašom decom

- Ali to ne znači da ga uskraćuješ, Gala. On pravi izbor, on bira ono što ne bi svako izabrao. I verovatno je u tome problem

- I da i ne - sačekala sam da Hana zatvori vrata i sedne - Ne želim da bira mene umesto svoje sreće. Gde je Kalina?

- Jede ali sa tatom. Lola spava a Nestor je rekao da će je on uzeti kad se probudi. Ne skreći temu, Gala. To što bira tebe znači da si ti na prvom mestu a to što se ti toliko opterećuješ time znači da je on tebi na prvom mestu što je najbolja moguća stvar. Je l razmisliš ponekad da si počela da blokiraš sebe tolikom brigom?

- Da. Ali nije bilo promene ni dok sam se trudila da razmišljam pozitivno, koristila neke tehnike i šta sve ne. Nije bilo promene dok sam se pravila da mu verujem kad god je pričao da mu je sa mnom sve dovoljno iako dobro znam da je jedna od prvih stvari koju mi je rekao o sebi bila da želi veliku porodicu

- O Bože, Gala - rekla je Hana tiho a Gita sela pored mene - Vas dvoje niste zajedno ni dve godine. Pila si hormonsku terapiju pola života, od srednje škole pa sve do skoro i možda, samo možda, to takođe otežava stvari. Šta kažeš da sutra zamoliš Gitinog doktora da te pregleda? Hm?

- Ne vidim šta se promenilo u protekla tri meseca ali hajde - rekla sam oklevajući a Gita mi je stavila ruku na moje oznojene šake

- Nemaš šta da izgubiš i nema razloga da se brineš, Hana je u pravu. Na kraju krajeva, retko je kod od nas odmah dobio decu. Sem Hane i Novaka ali oni su.. posebna priča - rekla je zabavljeno trudeći se da nas sve oraspoloži. Osmehnula sam se iako gorak ukus na usnama nije prolazio jer sam iznova podsetila sebe da ne valjam.

Zidovi čekaonica liče jedni na druge. Posteri na kojima su nasmejani ljudi, zabrane ili krupna, šarena, štampana slova koja upozoravaju na bolesti. Ljudi u čekaonicama liče jedni na druge, svi imaju iste izraze lice i izbledeli pogled. Iščekivanje, dosada i napetost ubiju boju u ljudskim očima i činilo mi se da tako izgledamo Gita i ja, čak i kada smo ušle u ordinaciju

- Margita, želiš li da vidiš plod na ultrazvuku? - zbunjeno ga je pogledala dok on nije podizao pogled s njenih laboratorijskih nalaza. Doktor Marinković bio je prijatelj njenog oca i viđen stručnjak i premda sam znala da sam u dobrim rukama, osećala sam se nesigurno. Ili sve do sada, dok nije spontano lišio Margitu agonije nadanja

- Sigurni ste da sam trudna?

- Nalazi ukazuju na to, proverićemo ultrazvukom - podižući donji kraj majice, Margita se okrenula ka meni sa mešavinom emocija na licu. Osmehnula sam joj se iskreno i pružila joj ruku, znajući da će se kući vratiti s najlepšim vestima - Evo, pogledajte, zdrav, normalno razvijen plod star oko 9 nedelja

Koji tren kasnije, sa snimkom ultrazvuka u rukama, Margita je sela na moje mesto. Ležeći kraj ultrazvuka i gledajući u plafon, pokušavala sam da savladam crne misli koje su sve snažnije isplivavale i koje su vrištale moju slutnju da će mi doktor reći surovu istinu koju moja doktora izbegava. Da će se ispostaviti da sam bolesna ili da nikada nisam ni mogla da imam dece. Svi ti glasovi čuli su se i zbog njih je srce lupalo sve glasnije

- Kada ste poslednji put davali krvnu sliku?

- Pre četiri meseca. Pre tri meseca sam davala hormone štitne žlezde i bila na pregledu kod svoje doktorke

- Poslednji ciklus?

- Pre tri nedelje - rekla sam nesigurno i s gelom u rukama, doktor je stao - Poslednjih par puta traje svega dan, dva. Najviše sam zbog toga i došla, moja doktora ne želi ni da čuje ali postoji li mogućnost da je u pitanju perimenopauza?

- Slušaj me, sine, podigni bluzu, probaj da se opustiš i sačekaj da vidimo kakvo je stanje. Ne mogu ni da se saglasim s njom ni da se usprotivim dok ne vidim sliku - klimnula sam glavom, duboko udahnula i zadigla košulju - Lepo

- Šta vidite? - pitala je Gita brže od mene koja sam to isto pitanje zamalo izustila

- Vidiš ovo ovde? - pokazao je prstom - Mislim da nam to sa sigurnošću pokazuje da nije u pitanju perimenopauza - tajac koji je nastupio ispunilo je bubnjanje u ušima. Reči koje sam toliko želela da čujem izgovorene su kada sam digla ruke i toliko sam želela da verujem u njih

- Jeste li sigurni?

- Potpuno. Tvoja doktorka je bila u pravu, ovo je ovde jedna lepa trudnoća pogotovo za stariju prvorotku. Moj savet je da prvo uradiš analize, hitno otvoriš porodiljsko i odmaraš

Postaćemo roditelji. I možda sam tek saznala, možda je sve bilo nesigurno ili nepredvidivo ali me telo nije izdalo. Nije izdalo naše snove, našu najveću želju i znala sam da ovime nestaje moja najveća briga i dilema koja me je do kostiju razjedala. U meni je postojalo nešto što je bilo naše, drugačije od svega ostalog i znala sam da sam spremna da uradim sve kako bi naše dete što sigurnije ušlo u naš svet i naše živote. I premda sam dugo kucala na ta vrata, konačno su se otvorila i činilo mi se da ne postoji lepše i oslobađajuće osećanje. Imaćemo dete, toliko željeno i još od sada voljeno.