𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

XIV

Posle svega činilo mi se da je svako od nas skup krhotina koje se sklapaju na različite načine; dovoljno celi da izdržimo manje udarce, dovoljno slabi da sami izdržimo oluje. Međutim, sve više mi se činilo da sam najveće oluje izdržala onako kako sam mogla i zato sam sebi dozvoljavala veće slobode nego ranije. Dozvoljavala sam sebi da radno vreme prilagođavam svojim potrebama a ne obrnuto. Dozvoljavala sam da spavam dugo, jedem posle 8 i pijem dobra vina uz tu kasnu večeru. Možda bih sebi neke stvari dozvolila večeras da neko nije želeo da prekine sve češće trenutke u kojima sam istinski uživala sama sa sobom. Zvonjava na vratima je bila uporna i premda sam planirala da ranije odem na spavanje i ugasim telefon, u tren oka sam kroz špijunku osmatrala ko je na vratima.

- Za svaku pohvalu je to što ovog puta zvoniš. Prošlog puta si upao - rekla sam otvarajući vrata i sklanjajući se u stranu kako bi Aljoša mogao da prođe

- Mogao sam i ovog puta, da sam znao da ti se toliko dopalo, ne bih gubio vreme pred vratima

- Polaskana sam - rekla sam sedajući u stilsku stolicu, kupljenu ko zna kada na buvljoj pijaci - Sa tobom uvek isto pitanje - šta tražiš ovde? Nemaš telefon ili?

- Došao sam da razgovaramo. Kao ljudi

- Šta je toliko hitno da dolaziš ovde ovako kasno? Još pola sata i sve bi bilo identično kao prošlog puta - rekla sam ironično, želeći da bude svestan da ma koliko god ga želela, ovog puta neću dozvoliti ni da pokuša da me zgazi

- Ovog puta nisam želeo da te uplašim ili uvredim. Došao sam da razgovaramo jer je to jedina logična stvar posle svega

- Pređi na stvar, suviše okolišaš a ja sam umorna - nadmeno sam izgovorila znajući da mi se neće usprotiviti. Svakim svojim dolaskom ili impulsivnom reakcijom kao da mi je davao čudnu moć u kojoj sam uživala ali mi je istovremeno oduzimao poriv da ga oteram od sebe. Želela sam njegovu blizinu, ne samo zbog te moći ali mi se činilo da je ta moć u meni budila čudnu glad i još čudniju potrebu, veću od svega što sam onda u kancelariji prekinula.

- Znam da sam zasrao. Ne samo prošlog puta već i sad. Voleo bih da uz večeru popričamo kao ljudi i pružim ti izvinjenje kakvo zaslužuješ a onda i ostale stvari ukoliko izvinjenje prihvatiš. To je zapravo najmanje što mogu da uradim

- Pa si pomislio da ako dođeš i šarmiraš me, izvedeš u skupi restoran, pridržiš vrata i stolicu, pokloniš cveće ili slučajno na ulici kupiš neko uspeti da poništiš to što sam se osećala bezvredno zbog tebe?

- Ne. Po običaju, umećeš mi reči u usta

- Znači nisi se ponašao kao da sam te Bog zna koliko povredila kada sam otišla i kao da ti zbog toga nešto dugujem? Nisi me zaveo znajući dobro da mi duguješ iskreno izvinjenje?

- Nisam ni to rekao.

- U tome je problem, Aljoša. Zaslužila sam da mi se izviniš. Zaslužila sam da makar odglumiš da razumeš šta me povređuje i vređa. Zaslužila sam da se bar malo potrudiš ako već hoćeš da budemo u neobaveznoj šemi

- Ko je rekao da želim išta neobavezno?

- Gospode Bože! Utoliko gore! - udahnula sam pre nego što sam dopustila da moj temperament preovlada i zamagli svu samokontrolu i umerenost koje sam kod sebe najviše cenila - Ovo možeš posmatrati kao još jedan besplatni savet, nije pravni ali će ti više koristiti od pravnih koje sam ti svojevremeno davala. Ne možeš da očekuješ da se stvari podrazumevaju i da ćeš ih dobiti samo jer si ih poželeo. Neću da verujem da si takva osoba ali prema meni nekako uvek ispada tako

- Znam. Nisam došao ovde da bih te odveo na večeru, šarmirao i zaveo mada bi se reklo da to negde priželjkuješ. Došao sam da bih stvari postavio jasno i da bih te ubedio da mi dozvoliš da barem probam da ispravim greške. Izvinjenje koje sam ti dao onda, u tvojoj kući je samo početak i mada mi ne veruješ, nije imalo veze sa time što sam želeo da dođeš i pomogneš Kasiji. Istini za volju, došao bih i bez toga

- Došao si ovde samo da bi dobio dozvolu da me pitaš da me izvedeš na večeru?

- Ne pojednostavljuj

- Ne želim da pristanem jer ne znam o čemu se radi

- Nemam detaljan, tromesečni plan ali budi sigurna da neću uraditi ništa što ne želiš a u to smo se oboje uverili u utorak

- Proklet da si!

- Shvatiću to kao znak slaganja. Budi sigurna i mirno spavaj sve dok ne budemo sigurni da sam se iskupio. A poneki vlažni san o meni mi ne bi smetao

- Možda i bude, nije pravedno da ih ti svake noći imaš o meni. Šteta što će samo ostani na snovima - rekla sam želeći da ustanem. Ruka koju nije sklonio sa moje uhvatila me je oko zgloba i umesto da je istrgnem, ostala sam na istom mestu ne želeći da svoju šaku skloni s mene

- Igraš se, Galina, igraš se a nisi spremna da podneseš poraz ako u toj igri izgubiš

- Ne ulazim u igru da bih izgubila. Zato su naše uloge ovakve i zato sam ti potrebnija nego što si ti meni. I bila i ostala. A što se večere tiče, pre nego što pristanem, upozoriću te da sam žena skupog ukusa i velikih apetita

- Od tebe nisam očekivao manje. Igrom slučaja, i ja sam takav

- Dokazaćeš. Javiću ti dan kada budem slobodna, sve ostalo nerado prepuštam tebi. Nisi zaslužio ali s druge strane, zaslužujem malu luksuznu relaksaciju, makar to bilo sa tobom

- Sada sam ja polaskan. Ukoliko te do našeg sastanka budu mučili snovi, pozovi me. I dalje imam isti broj. Laku noć, Gala

- Laku noć Aljoša - rekla sam ravno iako sam osećala da me obliva neka čudna vrelina. Činilo mi se da je ova igra pretila da postane veća od mene ali sam baš zbog toga uživala u njoj i činilo mi se da postajem smelija. Činilo mi se da sam konačno u sebi probudila uspavanu ženu koja želi i koja sme da uzme to što želi. S njom će se možda probuditi i stari duhovi ali sam ovog puta svesno rizikovala.