𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

XI

Poslednji put kada sam sedela u fotelji crnoj poput misli koje su me sve češće obuzimale, obećala sam da mi više niko neće pretiti. Obećala sam sebi da se više nikad neću plašiti zbog ljudi poput njih. I pored toga, sedela sam za stolom na čijem se drugom kraju nalazio Aljoša i više nisam bila sigurna ni u svoj karakter ni u razloge zbog kojih sam bila ovde

-  Galina?

- Sačekaj da proverim žalbu još jednom - rekla sam nehajno dok je Kasija lupkala olovkom po stolu. Slagala sam jer mi se činilo da mi treba koji sekund više nego inače da pronađem prave reči ili obuzdam sebe - Reci sad

- Šta ako odbiju žalbu i završimo na sudu?

- Onda ćeš imati dobar advokatski tim. Ovo je puka formalnost, ne brini se - rekla sam skidajući naočare i trudeći se da delujem uverljivo

- Ne brinem se, zato sam te i zvala. Znam da mogu da ti verujem, znam da mogu da računam na tebe - nekada davno, opomenula bih je da možda prelazi granice. Nekada davno, u nekom drugom životu, rekla bih joj da je to samo deo mog posla. Međutim, činilo mi se da ni u tom životu Kasiji ne bih mogla da postavim granice jer mi je posle svega trebao takav prijatelj

- Dobro. Poslaću ovo i bićemo u kontaktu sve dok ne dobijemo odgovor - otvarajući tašnu činilo mi se da sam izazvala tajac u prostoriji

- Mislila sam da odemo na ručak zajedno. Ili da večeras dođeš kod nas, da ne pobegneš kao prošlog puta

- Pobeći će, uzalud pokušavaš - podigla sam obrvu i upitno pogledala Aljošu koji je otkopčavao sako - To je tipično za nju

- U čemu je tvoj problem? - pitala sam bez imalo takta nakon teške, tenzične tišine sklanjajući tašnu na drugu stolicu. Nisu mi promakli zabavljeni pogledi koje su Kasija i Konstantin razmenili kao ni ironija koja se pojavila na Aljošinom licu

- Sa toliko godina i karijerom koju potenciraš do sad si trebala da naučiš da se nosiš s ovakvim stvarima. Mislim da si mi lično ti rekla da svako od nas mora da se suoči sa onim što jeste i sa onim što čini

- Drago mi je što si od našeg poslednjeg susreta počeo da misliš - rekla sam pakosno i cinično znajući da izbegavam istinu kojom je pogodio u sve dileme s kojima sam se dovezla do njihove firme - Ja ne bežim. Ja za razliku od nekih ljudi umem da prepoznam šta je vredno žrtvovanja a šta ne. Isto tako, ne smatram da u životu treba ići na sve ili ništa

- Racionalizuješ činjenicu da si pobegla

- Ne, govorim ti da sam se povukla jer nije postojala stvar na ovom svetu zbog koje bih trpela pretnje od Nedića i ultimatume i poniženje od tebe. Tako da moje pitanje u čemu je tvoj problem se zapravo odnosilo na licemerje i slobodu kojom si sebi dozvolio da mi sudiš i da me prozivaš - ravno sam rekla i činilo mi se da samozadovoljstvo nestaje s njegovog lica. Cilj opravdava sredstvo podsećala sam sebe iako me je savest pekla jer sam lagala da je on kriv što sam ostavila sve ovo iza sebe.

- Nisam tako mislio - rekao je najzad i znala sam da je griža savesti počela da jede i njega

- O Gospode Bože! - rekla sam prevrćući očima - Ne želim da se pravdaš ili izvinjavaš kao pre 10 dana! Nisam se zbog toga vratila u prošlost. Poenta je da nemaš prava da se ljutiš na mene ili da dozvoljavaš sebi više nego što zaslužuješ. Ti mi nisi prijatelj a nisi ni klijent i to godinama - činilo mi se da će mi se zubi slomiti koliko sam stezala vilicu dok je Aljoša besno izleteo iz kancelarije. Tresak vratima me je trznuo ali i doneo olakšanje

- Nisam siguran ali mislim da je na ivici ludila

- Svi smo. Samo je pitanje postoji li neko da te preko te granice gurne. A sad želim da čujem sve što sam propustila pre nego što odem i suočim se sa ljudima zbog kojih sam zapravo otišla

- Nije ti žao što će da izludi iako nije kriv? - pitao je Konstantin a Kasija je teatralno prevrnula očima

- Ne. Njemu nije bilo žao da me pre 10 dana natera da se osetim ništavno kao što sam se osećala kada sam odlazila i da misli da jedno izvinjenje rešava sve

- Bože, koliko te volim - rekla je Kasija spuštajući se u stolicu do moje - Ali kako te je našao kad mu ja nisam rekla gde si?

- Nestor. Nazvala sam ga možda tri dana pre toga i rekla da nema razloga da se raspituje i izigrava špijuna pogotovo ako je to iz profesionalnih razloga a onda se odjednom crni auto stvorio pred kapijom i tvoj umišljeni, naporni brat je izašao iz njega

- Šta si mu rekla?

- Pitala sam koji ga je đavo doneo ne želeći da budem prosta pre nego što saznam o čemu se radi. I tako je uspeo da me ubedi pošto si ti u pozivima bila tajnovita

- Tu mu skidam kapu, izašao je s tobom na kraj bolje od mene

- Imao je sreće da me zatekne kući. Znaš da bih svakako došla, samo da si rekla

- Znam. Ovako je zabavnije a stvari su postale monotone u poslednje vreme - rekla je nasmejano - Nemoj da pobegneš pre nego što upoznaš Zoju

- Nisam nameravala da odem tek tako. Ovog puta ne bežim, Aljoša po ko zna koji put nije u pravu. A sad moram da krenem, moji roditelji me nestrpljivo očekuju

- Šta ćeš ako ona bude tamo?

- Pozdraviću se, čestitati na prinovi, uzeti ono malo stvari što mi je pripadalo i otići kući. Verujem da ću tamo imati pune ruke posla.

Šetajući poznatim ulicama, delovalo mi je da ovaj dan liči na neke lepše i bolje koje sam imala dok sam u ovom gradu bila jednu od svojih najvećih bitki. Ličio je na sve ono što mi je s vremena na vreme nedostajalo u kući koju sam iznajmila a potom i kupila na obroncima Goča i shvatila sam da mi je nedostajao taj osećaj povezanosti. Falilo mi je da oko mene budu ljudi koji prihvataju to što jesam i vide dalje od fasade koja je bila jedini štit koji sam imala u svim tim bitkama. Istini za volju, falio je i neko poput Aljoše ko bi me s vremena na vreme prodrmao i naterao da uverim sebe da još uvek mogu da se borim i zaštitim. Možda je to bilo posledica lomova koje sam ranije doživela, možda straha da mi se isto ne ponovi ali nisam marila jer sam se osećala svojom. Osećala sam da nit koju sam toliko želela da prekinem je zapravo nit koja me je činila onim što jesam i zato ovog puta neću pobeći.