𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

II

Saslušanje na kom sam se prvi put pojavila kao jedan od Aljošinih zastupnika je postalo napeto i pre samog početka. Očekivanje samo po sebi zna da utiče da vreme teče sporije a kada ne znate šta da očekujete, vreme prestaje da prolazi. Šarala sam pogledom po sivim zidovima prostorije u kojoj smo čekali da se neko pojavi i prekrati agoniju neizvesnosti. Osim neizvesnosti, osećao se animozitet u vazduhu i kada je u prostoriju ušao Uroš Nedić, shvatila sam zašto. Pripremajući slučaj, više puta sam se srela s njegovim imenom i shvatila da je za obojicu ovo mnogo više od pravnog postupka.

- Dakle, Galina, Vi ste novi pravni zastupnik optuženog? - mrzela sam osmeh koji mu se pojavio na licu dok je bestidno pogledom šarao po mom telu. Delovalo mi je da se sladi Aljošinom pozicijom ali i da ni o meni nema visoko mišljenje te da me zato posmatra kao robu s greškom. Bilo je nečeg zluradog u pogledu njegovih očiju i tom utisku nisam mogla da se otrgnem.

- Za Vas, gospodine Nediću, ja sam gospođica Simatović. Pre nego što počnemo saslušanje, smatram da je naš klijent nepravedno zadržan u pritvoru jer nemate dovoljno dokaza. Takođe, svedoci su ljudi koji te večeri nisu bili tamo a činjenica da ste već imali incidente sa porodicom mog klijenta kompromituje kredibilitet policije

- Gospođice Simatović, postoje indicije da je Vaš klijent izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja i davanja mita. Da ne pominjem raniji postupak koji je vođen protiv njega za saučesništvo - primetila sam napetost koju je Aljoša osećao jer mi nije promaklo skupljanje pesnica i stezanje vilice koje su izazvale inspektorove insinuacije. Iz delova priče koju mi je gospođa Kasija ispričala još protekle nedelje shvatila da Nedića vode lični motivi što je mom slučaju išlo na ruku. Sitni ljudi su predvidivi a iako su sitnih duša, prave krupne greške i to je bila karta na koju sam znala da smem da zaigram

- I zbog kog je tužio državu jer je oslobođen svih optužbi. Ne moram da pominjem da je moj klijent dobio taj proces kao i da taj postupak ni na koji način ne može biti povezan s ovim

- U redu. Vidim da ćete maksimalno otežavati istragu a sada bih postavio par pitanja gospodinu Nikoliću

- Moj klijent nije dužan da odgovori ni na jedno pitanje i u skladu sa tim će se i ponašati! - pun sebe, Nedić je pogledao Aljošu ali ga je u nasladi prekinulo kucanje i došaptavanje s koleginicom. Pošao je prema vratima, za njom a onda se, s samozadovoljnim osmehom na licu primakao stolu i sagao ka gospodinu Nikoliću

- Odbijanje saradnje s policijom je dovoljan osnov da te zadržimo u pritvoru barem još jedan dan

- Pretnje su krivično delo koje se ovde svrstava u zloupotrebu službenog položaja, gospodine inspektore, a to bi trebali da znate bolje od mene, zar ne?  - hrabrost i drskost sam ponekad smatrala svojim manama ali sam sada svesno bila takva iako je atmosfera na korak do usijanja. Čak ni vrata koja su se za Nedićem zatvorila nisu smanjila tenziju i tek tada, Aljoša se okrenuo prema meni

-Šta ćemo sada?

- Ne brinite, ovo je samo deo odbrane. Onog dana kada sam otišla iz pritvora, uložili smo žalbu tako da naći ćemo rešenje - sumnjičav osmeh koji mu se pojavio istakao je markantne crte njegovog lica i nisam mogla da se ostavim utisku koji je ostavljao. Ne želeći da dopustim tim mislima da me ometaju, fokusirala sam se na primerak žalbe koji se nalazio među pripremljenom dokumentacijom. Otvaranje vrata nateralo me je da se ispravim i da na umornom, istrošenom licu potražim bilo koji znak koji bi usmerio ka onome što mu je rečeno napolju

- Već sam rekao nekima koje sam strpao iza rešetaka, Nikoliću a reći ću i tebi, svašta čovek može kupiti novcem. Čak i uvažavanje žalbe ali ne može kupiti slobodu.

-Ili si ponovo odradio traljavu istragu? Posle toliko godina čovek bi se ponadao da si sposoban da sakupiš bilo kakve dokaze protiv mene ali ti ni to ne umeš

- Ne odgovarajte na provokacije, niste u obavezi da kažete bilo šta! - opomenula sam Aljošu strogo ali mi nije promakla sigurnost kojom je zračio dok je izgovorao ovu rečenicu. Premda se trudio da sakrije sve što oseća, očigledno je uživao u promeni boja na Nedićevom licu. Uživala sam i ja jer sam prema muškarcima neosnovano punim sebe, gajila prezir. Uroš Nedić bio je jedan od njih.

- Nikoliću, zakon mi pruža odrešene ruke da ti kad tad dođem glave

- Gospodine Nediću, niko nije iznad zakona. Čak ni Vi. A sada je vreme da postupite prema rešenju dozvolite mom klijentu da se brani sa slobode

- Još uvek nisi slobodan - okrenuo se prema Aljoši, sladeći se poslednjim ostacima nadmoći koja mu polako izmiče iz ruku

- To je sve samo pitanje vremena

I zaista, koliko god bio protivan tome, Nedić je potpisao rešenje koje sam stavila među ostala dokumenta u bordo fascikli.  Posle čitavog dana ispunjenog sumnjom znala sam da ne žalim što sam ovaj deo procesa preuzela na sebe ali sam sa Aljošine strane, još uvek osećala nepoverenje.

-Hvala Vam, gospođice Simatović - pogledala sam ga pravo u oči pružajući svoju ruku njegovoj koja je bila ispružena čim je završio rečenicu

- Nema na čemu, kao što i sami znate, postupak je na samom početku gospodine Nikoliću. Bićemo u kontaktu, doviđenja!

I možda sam tek započela borbu, možda sam stidljivo koračala na putu tokom kog ću izgraditi svoje ime ali sam već znala da pobeda ima sladak, opijajući ukus. Ovo je bio jedan od retkih slučajeva gde su i male, birokratske ili administrativne pobede uspevale da me nateraju da na usnama osetim taj ukus. Koliko god ova profesija zavisila od politike, volje jedne istih ljudi i zakona koji odavno ljudima ne odgovaraju, ovakve stvari su mi održavale veru da pravdu ipak mogu dotaći ako je već ne mogu dostići. Mogla sam da zamislim sebe u većim, ozbiljnijim slučajevima i zato se nisam plašila iako se čvor vezivao na dnu stomaka. Nisam se plašila iako sam osećala slutnju kako prilazi u svojoj crnoj haljini.