𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

XVIII

Znala sam šta sam u njemu probudila. Znala sam i šta ću izazvati terajući ga da onoliko čeka. Ono što nisam znala jeste bilo to koliko ću uživati i zato se nisam kajala. Umesto toga, polako otvarajući snene oči primetila sam da je već budan

- Jesam li ti teška? - pitala sam ne mičući se a Aljoša me je nežno poljubio u vrat

- Nisi i ne pomeraj se

- Ne nameravam - rekla sam osećajući težinu u telu i bol koja mi je toliko nedostajala. Posle godina, znala sam da ću ujutru na telu nositi uspomenu na noć koja je bila ispunjena uzdasima, znojem, poljupcima i dvoje ljudi koji su mogli jedno drugom da ispune potrebe, izgovorene i neizgovorene - A bolje bi bilo da se ni ti ne pomeraš

Dremež koji me je uhvatio bio je kratak i malo nakon što je prošlo osam, bila sam na nogama. Lenjo i sanjivo protezala sam se poput mačke kroz stan i ne žureći, puštala jutro da se razvije. Bila sam nasmejana pre prve kafe, posle ko zna koliko vremena i s čudnim zadovoljstvom priznala sam sebi da je Aljoša održao reč. Čitavog jutra misli bi se vraćale na sve što smo u njegovoj sobi radili i pre nego što smo pali jedno kraj drugog, znala sam da je imao pravo obećavši mi divlju i nezaboravnu noć.

- Mogao si još da spavaš - rekla sam uzimajući čist tanjir iz mašine

- I ovo je predugo. Oduvek imam naviku da rano ustajem

- Čak i kad ne spavaš čitave noći? - pitala sam trudeći se da zvučim bezazleno a on me je privukao sebi u krilo

- Ne ali kad se neko išunja iz kreveta i ostavi me samog, nemam drugog izbora - nasmejala sam se

- Ogladnela sam. Zato sam ustala, inače bih najradije ostala da nastavimo gde smo stali - poljubila sam ga ovlaš želeći da ustanem ali me je čvrsto uhvatio za struk i nežno poljubio - Sad ćeš imati jedinstvenu priliku da probaš doručak koji sam spremila pošto se to ubuduće neće dešavati

- Ni ne mora. Imam tebe, konačno. Sve preko toga bi bilo preterivanje

- Laskaš. Ponovo. Nemoj da misliš da nisam primetila da ti to prelazi u naviku - ustala sam i polako mu primakla sve što je ostalo od mog doručka - Imala sam volje da te čekam ali sam suviše ogladnela. Hrana je oduvek bila moja slabost

- Konačno da i ti imaš neku slabost - izrebrila sam ga pogledom a on je slegao ramenima - Sad nemam šta da izgubim, nije kao da bi uskratila sebi ovakvo zadovoljstvo

- Moglo je i bolje ako ćemo već pošteno - teatralno spustivši viljušku, Aljoša se namrštio a ja sam naizgled nehajno optijala kafu. Tek kada sam shvatila da njegov mrki pogled ne silazi s mog lica, osmehnula sam se - Šalila sam se. Do sad si trebao da naučiš kad sam ozbiljna a kad ne

- Ne želim to da čujem, mila

- Želiš li da čuješ da mi je bilo nezaboravno? Da ne pamtim kada sam imala ovako dobar seks? Ili da želim da čim završiš doručak ponovimo sve od sinoć? - rekla sam mazno jer je istina bila da bih ovog puta ja bila na gubitku

- Više nisam gladan - rekao je i u tren oka sam se našla u njegovom naručju. Ako sam bila ubeđena da bi me još prvih dana zaveo samo da je hteo, nije bilo daleko od istine da bih i ja zavela njega jer je ova ludačka privlačnost postojala odavno. Toliko je dugo čekala da je postala gotovo vučja glad i činila me nezasitom i umesto da osećam krivicu zbog toga, uživala sam. Svakim svojim čulom, svakim delom razuma.

Dok smo šetali kejom, Aljoša mi nije dozvoljavao da izvučem svoju ruku iz njegove. I premda sam smatrala da smo odavno prerasli takve navike, prijala je svest da neko želi da svima pokaže da mu je stalo do vas. Da se ne stidi toga što imate ili toga što oseća

- Sinoć si pomenuo veliku porodicu. Mada ne pitam zbog nas jer je suviše rano, kopka me koliko je to povezano s time što si i sam odrastao u takvoj porodici

- Ima veze. Moja majka je, kad smo dovoljno odrasli, počela sve da nam objašnjava analitički i psihološki, dakle sve što smo radili moralo je da bude promišljeno bar sekundu. Tako da kad sam počeo da razmišljam o tome, shvatio sam da je to zbog toga što sam se uvek osećao prihvaćenim. Svi oni su moj dom. Ne znam kako to drugačije da objasnim

- Znam o čemu govoriš - rekla sam bolećivo i osmehnula se, da tu čudnu bolećivost i ranjivost sakrijem - Iako je naša porodica bila mala, oduvek sam želela da imam veliku porodicu. Smatram da dece, knjiga i vina nikad nije dosta

- Zanimljiva životna filozofija

- Prilično jednostavna. Slobodno reci da je to suviše jednostavna filozofija za nekog komplikovanog poput mene, znam da si to pomislio

- Ne, pomislio sam da je savršena jer se slažem s njom - poljubio me je u kosu i jednim tako malim gestom naterao moje lice da se ozari - Ostaje još samo da te naučim da ne izvrćeš stvari koje govorim

- I tebi da te neće ubiti da ja ponekad donesem neku odluku i bićemo na konju. Ipak, imala sam sreće s tobom Aljoša

- Do sad, Gala, samo do sada - zbog njegovog šaljivog tona i lakoće s kojom smo pratili dinamiku koju je ono drugo tražilo konačno sam potpuno spoznala koliko sam grešila tražeći u svemu logiku. Umesto smisla i onoga što je potrebno srcu, tražila sam ono što mogu logički objasniti i što me neće poljuljati jer mogu da racionalizujem i kažem da sam predvidela ishod. Ovog puta to mi nije bilo potrebno jer sam umesto o ishodu, razmišljala o trenutku. Trenu u kom sedimo jedno kraj drugog i posmatramo reku dok razgovaramo. Ili trenu u kom uočavam sve što je primetio u vezi mene, spontano i usputno. Razmišljala sam samo o tome koliko je lako i lepo voleti kada druga osoba ne misli samo na sebe i kada vas vidi.
I zato me je Aljoša imao za više i duže nego što je ikad mogao da zamisli, jer je video sve što jesam i to prihvatao. Možda ne znam kuda sve ovo vodi ali znam da vredi. Znam da me čini srećnijom i življom a to je jedino što se računa.